Berček sa šapkom. Mnogi će pomisliti na „Čizmaše“. Međutim, uz nove epizode serijskog programa, asocijaciju čine još tri reči – Goran, Balkanska i „Rade“.
Pre više od pola veka Radoslav Stefanović, školovani šeširdzija, uči zanat uz oca i strica u blizini nekadašnjeg hotela Grand, najboljeg beogradskog hotela u to vreme. Posle rata, 1950, otvara svoju radnju u najpoznatijoj i najprometnijoj ulici Beograda i postaje jedan od cenjenijih majstora posleratnog doba.
Komunizam se sve više širio i ugrađivao u svest i svakodnevicu. Stoga, na glavi Beograđana mogli su se zapaziti kačketi, modni izdanci nezaobilaznog komunističkog trenda. Takođe, mnogi su radili u železnici, pa su mahom nošene i prodavane bile železničke kape. Pedesetih i šezdesetih je postojalo čak jedanaest radnji koje su proizvodile isključivo kape i kačkete. Šeširdzija je bio jedan – gospodin Gligorić, koji je u svojoj radnji na Terazijama usluživao malobrojnu gospodu, tada jedine korisnike svojih usluga.
Gospodin Rade je preminuo, a posao je visio o koncu. Kćerka Vera nije želela da nastavi posao, pa je njen suprug Goran zasukao rukave. Početkom 2000. godine počinje da proizvodi šešire. Nije ga zaustavilo ni zatvaranje zrenjaninske fabrike Begej. Posle četiri godine nabavlja alate, mašine i materijal i ubrzo počinje proizvodnju. Aktivno i bez ičije pomoći. Međutim, postoji deo šešira koji nijedan šeširdzija ne može napraviti – tuljak. On je osnova, koju Goran nabavlja u fabrikama sa kojima sarađuje, a koje se nalaze u Češkoj i Italiji.
Ljubazna radnica ove poznate prodavnice stavlja mi na glavu sivi šešir. Sve što vidim, jeste šešir savršenog oboda i ukrasa, koji mami poglede prolaznika. Ovaj šešir, kao i svi ostali, to opipljivo savršenstvo dobija nakon što se tuljak potopi u vruć, skuvani tutkalo. Malo se sačeka da se prohladi voda, kako bi ručni rad bio moguć. Zatim se stavi na kalup, gde se izvlače željeni oblici. Nakon sušenja, koje predstavlja najduži proces, počinje kalupiranje na određen broj, izgrađivanje oboda na određenu veličinu, kao i stavljanje ukrasa po želji ljubitelja šešira. Izgleda konfuzno nama koji ovaj dar nemamo. Majstoru svog zanata, Goranu MIloševiću, ovaj proces ide lako i brzo. Posebno izrada kapa, za koju su potrebni materijal, mustra, kalup, pegla i znalački prsti. Ali i majstorski šlif, koji pravi razliku među radnicima zanatskog sveta.
Retke su nezadovoljne mušterije. Pre nekoliko dana naš majstor poslao je dva šešira čak u Švedsku, zadovoljnim mušterijama udaljenim hiljadama kilometara. Goran tvrdi da nema oduševljenijih mušterija od stranaca. Njima je sve to fascinantno i nezamislivo – oni to nemaju gde da vide. Koliko je samo Japanaca, Kineza i drugih turista prošlo kroz njegovu radnju! Godinama unazad sarađuje sa Turističkom organizacijom Beograda, koja turiste šalje u obilazak Balkanske 34, pored svih drugih znamenitosti. Da, dobro ste pročitali – znamenitosti. „Vi ste za mene umetnik!“, izjavila je pre deceniju jedna japanska umetnica, koja je sa svojim mužem obišla ovu radnju. Naredne godine došla je ponovo, kako bi Goranu uručila pozivnicu za izložbu, kao počasnom gostu.
„Među zadovoljnim mušterijama našli su se svojevremeno i Stevo Žigon, Ljuba Tadić, Petar Kralj i Dobrica Ćosić. Ministri, predsednici, gradonačelnici, glumci, pevači, ambasadori, pa i akademici – trenutno radim popravke za Bećkovića“, nasmejano reče Goran, povremeno bacajući pogled na parking mesto prometne ulice. Petar Božović je imao naviku da šalje kostimografa čak iz Banjaluke: „De, idi mi po šešir!“.
Nije taj banjalučki kostimograf jedini svraćao kod ‘umetnika’ iz Balkanske. Skoro svi kostimografi Beograda sarađuju sa njim, kako bi opremili glumce za predstave, filmove i serije. Nedavno ga je pozvala kostimografkinja „Čizmaša“, kako bi prenela utiske Berčeka – kaže, fenomenalno. Prezadovoljan je svojom šapkom. Kako da ne bude?
„Dođu kod mene sa skicama, ponekad kapa i šešira starih i preko trista godina. Trenutno radimo nekoliko takvih projekata. Sve se može napraviti – popijemo kafu i lako se dogovorimo. Kao jedna velika porodica smo“, kaže Goran. „Kada je sniman Montevideo, postojala je stiska sa vremenom. Zove me Dragica Laušević i kaže da joj trebaju šeširi – za juče.“ Za manje projekte potrebno je oko dve nedelje. Međutim, za pravljenje trista šešira za statiste potrebno je bar mesec dana. Potrebna je dobra organizacija, sklad, ali i iskustvo. Proces do sušenja traje pola sata, ali samo sušenje – dva dana. Smatra da je taj proces najbolji, iako oduzima puno vremena. Bez njega, proces izrade šešira traje svega – dva sata.
Bilo je tu i loših, neprijatnih i čudnih iskustava. „Karadzić, dok se krio po Beogradu, predstavljao se kao psiholog, doktor Dabić. Dve godine sam mu pravio kape i šešire. Pošto je navodno bio i bioenergetičar, lečio mi je sinuse. Pili smo kafu, kao mi sada, dok mi drug nije jednog dana javio da okrenem B92. Tad sam video sliku poznatog čoveka, sa mojim šeširom“, priča Goran.
Bilo je svega u tih šezdeset pet godina postojanja. Menjaju se režimi, predsednici, mušterije, moda, ali ne i izgled ovog lokala sa dušom. Takav kakav je, sa radnjom iz prošlog veka, odiše autentičnošću. Najlakše je uložiti nekoliko hiljada evra, promeniti izgled i postati savremen. Najlakše je biti kao ostali.
Međutim, većina zanatlija se ne može pohvaliti skoro vekovnim iskustvom. Zanatske radnje se gase brzinom svetlosti, progutane od strane velikih sistema. Kada se ugasila tekstilna industrija u Srbiji, nisu imali više gde da nabavljaju materijal. Ko će da im proda 2-3 metra materijala? Velepordaja sigurno ne. Sto metara materijala iz veleprodaje daje petsto kačketa. Kome to prodati?
Država mora napraviti strategiju opstanka zanata. „Neka,platićemo poreze, ne trebaju nam olakšice. Treba nam brendiranje. Zaštita zvana ‘ovo je proizvedeno u Srbiji’ i ništa drugo. Ljudi moraju biti stimulisani da uđu u zanatske vode. Neće Kinezi harati doveka „, optimističan je Goran.
I ja sam. Posmatram radnju i prolaznike. Shvatam da pred izlogom prekrivenim žutom tendom ispisanom crvenim slovima zastaju i stari, i mladi. Deke sa štapovima, bake u kaputima, užurbane devojke u starkama, muškarci u poslovnim odelima. Da u radnju uđe svaki treći prolaznik. Da još uvek postoje, ne u zanemarljivom broju, onu koji cene kvalitet koji traje decenijama.
Add Comment