Otkad znam za sebe znam i za knjige. Ne znam kako, niko u mojoj porodici nije neki knjiški moljac? Ja, eto, nekako se izrodih u tom kamenjaru. Sa knjigama se družim od pete godine, počevši od ruskih bajki i Andersena preko Agate Kristi i Šeldona, školske lektire i bukvalno svega sto je bilo čitljivo.
I sama pišem. Nekako mi to zvuči logično. Čitam i dalje, možda ne klasike svjetske književnosti ali čitam. Sve što mi privuče pažnju. Pa zašto ne bih već i preporučila nešto dobro?
„Kofer gospođe Sinkler“
Moram reći – sjajna knjiga. Jesenje idealna. Prosto napisana, kratkim rečenicama, neobičnim stilom. Priča o materinstvu, ljubavi koja obuzima, priča o ženskom mekom srcu poput jastučeta. O ljubavi u doba Drugog Svetskog rata i o gubicima. Ovo je priča o želji za djetetom, toliko jakom da čak i grijeh postaje opravdan. Toliko jakom da bi učinio sve. Priča o žrtvovanju sopstvene sreće i ljubavi zarad nevinog dječijeg života. Ima takvih ljudi. Ima i takvih ljubavi.
„Imao je oči hladne i neprijatne kao kupatilo zimi“ Prejako! Prosto sam mogla osjetiti oči vođe eskadrile iz stranica.
Znaš kad naiđes na dobru knjigu ne treba je nikako zadržati za sebe. Treba pričati o njoj kao o dobrom uzornom djetetu, sjajnom studentu jer takve knjige treba dijeliti sa drugima kao parče hljeba za gladnu dušu. Knjigama se zaliva intelekt, gradi ličnost, šire se vidici. Možda ne čitam ozbiljno štivo, možda još nisam apsolvirala ruske klasike i Hemingveja al’ zadovoljna sam kad naiđem i na ovakvo štivo.
Svi mi imamo taj neki kofer i tog nekog čija pisma spalimo u bijesu. Imamo tog nekog koji nas se odrekao zbog trenutnog hira i ljutnje. Ali opraštanje je ljudska osobina, ljubav je božanska. Veliki si koliko praštaš i koliko voliš.
„…pomišljao sam na smrt, osećao se mnogo slabo i nemoćno, bolesno. Ali sad mi je bolje i sve u životu mi je opet razigrano, raspevano i svetlo. Skoro sve, zato jer mi ti nedostaješ. Pustio sam te da odeš a nije trebalo. To mi je najveća greška u životu. Volim te više nego ikad…“
Add Comment