Kultura

142 godine od rođenja Nadežde Petrović

U Čačku se, 12.oktobra 1873.godine u porodici Petrovića, Mileve i Dimitrija, rodilo prvo dete, devojčica. Dali su joj ime Nadežda. Porodica devojčice se povećala za još šest člana.
Periferija na koju su se par godina kasnije doselili bila je Ratarska ulica na Paliluli, u kojoj su počeli da žive u kući Mitinog oca, Maksima Petrovića, beogradskog trgovca. Nadežda je tada već bila pri kraju osnovne škole i zaista je bila od one dece koja su volela da uče. Ušla je u tajne sveta likovne umetnosti zahvaljujući ocu i ujaku, jer je od njih i nasledila svoj talenat.
U toku školovanja na Višoj ženskoj školi, Nadežda je uporedo učila i slikarstvo. Ona je tada bila devojčica, koja je u svoju crvenu sveščicu upisivala stihove Getea i Petefija, Viktora Igoa i Vojislava Ilića. Mnoge stranice iz Njegoševih i Tolstojevih dela znala je napamet.Maturirala je 1891. i iste godine uradila i svoje prve slike u ulju. Naredne godine je želela da se zaposli, pa je uputila molbu Ministarstvu prosvete i nakon dva meseca polagala ispit pred komisijom Ministarstva, pa je samim tim i stekla pravo da predaje slobodoručno crtanje u srednjim školama.

nadezda-petrovic1
Već prvog septembra 1893.godine postavljena je za učiteljicu crtanja u onoj istoj Višoj ženskoj školi, koju je pre dve godine završila. Kasnije je predavala i u Ženskoj učiteljskoj školi i Ženskoj gimnaziji u Beogradu.
Želeći da još bolje usavrši u poslu kojim se bavila, Nadežda je ozbiljno prionula na slikarstvo i upisala se 1896.godine u tek otvorenoj Slikarskoj i crtačkoj školi Kirila Kutlika. U njoj je jedan od pet profesora – predavač za istoriju umetnosti, stil i ornamentiku, bio i Nadeždin ujak Svetozar Zorić.
Sredinom oktobra 1898.godine Nadežda je predala molbu Minstarstvu prosvete u kojoj je tražila odsustvo na godinu dana i upisala se u školu slikanja Antona Ažbea u Minhenu. Planirala je da se zadrži godinu dana, ali je ostala četiri godine i naučila nemački, ruski i francuski jezik.
Prvu i jedinu samostalnu izložbu Nadežda je organizovala u prostorijama Velike škole u Beogradu, 25. avgusta 1900.godine.
Kada se vratila iz Minhena, postala je politički aktivna,reagovala je na promene u društvu, pokušala da organizuje kulturnu javnost da bi na kraju uz pomoć Branislava Nušića uspela da osnuje Kolo srpskih sestara. Kao sekretar Društva, Nadežda je krenula u vojnu misiju srpske vlade u posetu zgarištima na jugu da bi se po povratku nizom rodoljubivih članaka založila za pomoć ljudima u ugroženim krajevima.
Međutim, njeno pravo slikanje po Srbiji počeo je 1904.godine. Nadežda je tada bila jedini slikar u Srbiji koji je sa strašću i stalno radio u prirodi.
U toku Prve jugoslovenske izložbe sastajali su se mladi umetnici kod Nadežde Petrović, u kući njenog oca. Izložbu neviđenih razmera, sa preko stotinu izlagača uključujući i Nadeždu, i oko pet stotina eksponata otvorio je 5.septembra 1904.godine kralj Petar. Prva jugoslovenska izložba je označila početak srpske moderne umetnosti.
Do 1910.godine Nadežda je izlagala nove slike, ali su kritike bile negativne. Te godine je otišla u Pariz i boravila u ateljeu Ivana Meštrovića. U tom periodu je imala priliku da upozna Pikasa, Rodea. Samo godinu dana nakon boravka u Parizu, dobila je telegram u kome je saznala da joj je otac na samrti, a ubrzo nakon očeve smrti izgubila je i majku.
U jesen 1912.godine kada je na pomolu bio Prvi balkanski rat prekinuti su iznenada i grubo Nadeždini planovi i želje, namere i poduhvati. Patriotizam, Nadeždin najdublji zanos došao je do izražaja i ona je dosledna svom stavu pošla na samo bojište da pomogne otadžbini. Kao dobrovoljna bolničarka našla se sa vojskom na ratištu.
Nadeždina poljska bolnica je krenula za Skoplje i ona se nadala da će moći malo da slika, a možda i dođe do Beograda, ali već sutradan, 30.maja 1913.godine, potpisali su balkanski saveznici mir sa Turskom i završetak vojnih operacija. Na Nadeždinim grudima se našla jedna od prvih novoustanovljenih medalja za revnosnu službu.
Mesec dana kasnije, nakon što je završen Prvi, započeo je i Drugi balkanski rat, a Nadežda je odlučila da i ovog puta bude sa vojskom. Završio se rat i otišla je na put u Veneciju i povela svoju sestru. Međutim, Nadežda se nije dobro osećala, bolela ju je leva strana grudi, koja je bila posledica rata, pa je odmor u Italiji prekinula već posle dvadesetak dana. Nepuna dva meseca potom, umrla joj je sestra Anđa.
Jula meseca 1914.godine želela je da ode sa bratom Rastkom u Veneciju na odmor, ali atentat u Sarajevu joj je poremetio planove, jer je novi rat bio na pomolu. Po dolasku u Beograd, odmah se javila Vrhovnoj komandi za raspored. Bila je jedna od samo nekoliko žena koje su negovale ranjenike.
Posle Suvoborske bitke, u Valjevu je kosila epidemija pegavog tifusa. Žrtava u gradu je bilo oko trideset hiljada. Tada je iz poljske bolnice, s položaja, stigla i Nadežda kao ispomoć sanitetskom osoblju.
Međutim, oslabila je od tifusa preležanog 1913.godine, posle kojeg se nije nikada sasvim oporavila, jer je obolela opet. Bolovala je u valjevskoj bolnici sedam dana.
Umrla je 3. aprila 1915.godine.

(Izvor: Znamenite srpske žene – Milutin Tasić , Bookland – Beograd 2004)

About the author

Adria Daily Magazin

Adria Daily Magazin

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com
Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

Add Comment

Click here to post a comment

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.