Kolumne

Vaspitavanje ili prosto nasilje?

Postoje stvari oko kojih ne smemo da se lažemo. Ne smemo ne zato što smo moralni i što su nas od malih nogu učili da ne treba da lažemo, već zbog toga što je laž oduvek bila saučesnik u održavanju lošeg običaja.

O čemu se radi?

Svi smo mi nekada bili deca, zar ne? Neki smo voleli da gledamo Duška Dugouška, neki Petra Pana, neki Digimone, a neki nisu ni bili previše izbirljivi. Međutim, svako od nas je imao svoj mali svet u koji bismo bežali od odraslih kada nam postavljaju svoje uslove, ubeđenja ili kada počne neka porodična prepirka. Beg od negativnog je ono što nam je bilo zajedničko.

Sigurno postoji bar desetak razgovora koji su počeli tako što je vaš neki drugar ispričao svoj nestašluk kada je bio mali, pa se neko nadovezao, te je još neko dodao svoje anegdote, dok je neko drugi ćutao u ćošku ne izgovarajući jednu jedinu reč.

Pre neki dan smo pričali upravo o njemu. Zašto je uvek tih kada je prepričavanje detinjstva u pitanju? Da li su ga “vaspitavali” više nego što “treba”?

Postoji jedna stvar koja nam je u detinjstvu (manje više) svima zajednička. Nasilje – Pretnja, prut, šamar, motka… Pa, sve do ekstremnih primera srpske kreativnosti: “Mama me je tukla antenom od starog auta”. Verovatno vas je ovo nasmejalo. Bar malo, priznajte. Uvek se takve priče završavaju šalom, sveopštim smehom i dugim uzdahom na kraju kako su to bila vremena kada su stvari bile lepe. Vremena bezbrige i radosti.

No, jeste li to zaista tako? Kada smo prihvatili nasilje kao metod vaspitavanja? Da li je to uticaj društva u kom živimo, uticaj sredine, nemaštine, ratova…? Zašto tučemo svoju decu?

Većina nas je doživela neku vrstu nasilja od strane roditelja, ali ne osuđuje ih svako od nas. Štaviše, neki kažu “Hvala im”, neki kažu “Trebalo je i više da me tuku”, dok neki nemaju ni mišljenje o tome jer “Šta je bilo – bilo je”:

Da ne bi bilo da se ograđujem od ove priče, i sam sam bio “žrtva nasilja”. Nedovoljno da ih prijavim policiji, ali dovoljno da se setim kako mi je uvo zvonilo par puta po 2,3 dana.

Danas kada razgovaram sa svojim roditeljima o tome kažu da sam zato uspešan student.

Da sam zato vaspitan.

Da sam zato kulturan.

Da sam zbog toga naučio da cenim starije od sebe, ustupam mesto u prevozu, pozdravljam komšinicu u hodniku…

I tu se moj trud oko fakulteta baca u vodu, kao i moja moralna načela o tome šta je dobro, a šta ne – jer ničega od toga ne bi bilo da mama onomad nije upotrebila varjaču. Još sam ja taj koji treba da im se zahvali.

Zamislite da su jednog trenutka izgubili granicu i da se “telesno vaspitavanje” zaista pretvorilo u nasilje sa ozbiljnim psihičkim posledicama. Ali, dobro, upotrebili su lakši metod vaspitavanja jer nisu imali strpljenja ili su se jednostavno ugledali da svoje roditelji. Nasilje je lanac – upamtite to.

Stoga, prekinite decu da vaspitavate šamarima, motkama ili čime već to radite ili planirate da uradite. Shvatam, verovatno je teže da sednete sa detetom i porazgovarate o njegovim postupcima i objasnite mu da greši, ali potrudite se. Jednoga dana ćete biti ponosni jer ste to uspeli. A, ako već ne želi da razume, pa pustite ga da oseti to na svojoj koži. Ako ga ne naučite vi – život će.

I još nešto: Mama, varjača je za pravljenje džema, sa mnom se razgovara.

About the author

Adria Daily Magazin

Adria Daily Magazin

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com
Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

Add Comment

Click here to post a comment

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.