Kolumne Srbija

SRBIJA – najbolji izgovor za tvoju nesposobnost

Mada, i za lenjost. Možda čak i više za lenjost. Zašto nisam promenio naslov kada sam već ovo napisao? Pa… Iskreno… Nekako mislim da je lenjost samo jedan mali deo nečije nesposobnosti. Da je lenjost samo nesposobnost da se pokrenemo, da nešto uradimo, da delamo ili da uopšte razmišljamo. Lenjost je samo mali deo problema. Velikog problema za koji krivimo (našu) državu. Bez razloga.

Činjenica je da ova zemlja ne kaska za svetom. Ona stoji za zemljama koje kaskaju za njim. Dok se širom sveta otvaraju pruge na kojima će vozovi šibati 300+ na sat, ovde se kao glavna vest u medijima, danima pominje puštanje pruge na kojoj će vozovi ići 120. Uglavnom. Ovde se obnavljanje najobičnije zgrade vrti u vestima dva dana. A obnova auto-puta se vrti mesecima. Mislim da se napravi poseban prilog o svakom novom kilometru. Danas vidim srećne face koje najavljuju početak obnove zgrada uništenih u zemljotresu u Kraljevu za mart 2016-e. To bi bila poprilično ohrabrujuća vest. Da se zemljotres nije dogodio pre pet godina. Šta? Tada je bila druga vlast? E, pun mi je nekako kurac druge vlasti. Pun mi je kufer tih svakakvih izgovora. O onom najgorem, evo, pišem za još nekoliko redova. Elem, vidim da se u Japanu nakon nepogode od pre nekoliko godina isto obnavljao auto-put. Čitava dva dana i posao je gotov. A videh i u Velikoj Britaniji kako se on sređuje za dan. Vidim do Japana i do Britanije, a ovde ne vidim ništa ni približno slično. Ovde vidim nezaposlenost, makadamske kolovoze, školstvo koje te nije naučilo ni kako treba da učiš, bolnice u kojima rade najveći bolesnici. Ili pacijenti, kako god. Zemlje u kojoj je procenat mladog stanovništva proporcionalan broju mladih koji se nadaju da će biti bolje. U takvom okruženju nastao je ozbiljan problem.

Okolina koju je gotovo nemoguće porediti sa Finskom ili Švedskom, a veoma teško je praviti paralelu i sa Slovenijom ili Estonijom, stvorila je ljude koji će upravo u njoj naći izgovor za sve svoje probleme.

– Brate, čujem da si diplomirao… Čestitam!
– Ma na čemu čestitaš? Ima da tražim posao sto godina i ni tada ga neću naći…
– Misliš?
– Ma znam. Srbija, brate…

Srbija je postala najbolji izgovor za nesposobnost (a u prvom redu za lenjost) svima onima koji prstom ne bi mrdnuli kako bi bilo šta uradili radi ostvarivanja svojih ambicija i svojih želja. Takvi su prvi u redu onih koji su došli da se požale, eto, na primer, kako nema posla.

– Pa jesi tražio nešto?
– Ma jok… Šta da tražim? Nema ovde posla…
– Pa što ne pokušaš?
– Ma… Srbija, brate…

Doduše, ima i varijacija na ovu temu.

– Pa jesi tražio nešto?
– Ma poslao sam sto mejlova, niko ni da odgovori. 
– Pa što ne odeš lično?
– Jeste… Samo mene čekaju… Niko nema posla, a mene čekaju! Važi… Srbija, brate…

Da li zaista misliš da postoji ikakva šansa, eto, na primer, da se nađe posao iz udobne fotelje u maminom i tatinom stanu u kome i dalje sediš pored otvorenog taba g-mail i čekaš da se neko tebi javi? Da li zaista misliš da to što si završio dobar (a i težak) fakultet tebe čini bilo kakvim stručnjakom za kojim bi jurile jake korporacije i nudile ti japansku platu, švedsko radno vreme i nešto treće po izboru? Da li misliš da je kriva Srbija ili si kriv ti?

Poslovi se odbijaju zato što je nekome ispod časti da radi ovo za ovoga ili ono za onoga. Odbijaju se jer je plata mala, a uslovi loši. Hajdemo onda redom. Olja Bećković se prvi put pojavila u javnosti u (suviše) lakoj komediji “Sekula i njegove žene”. Ivan Ivanović je radio kao član obezbeđenja i kao taksista. Zoran Kesić je išao okolo i lutao sa svojom kamerom godinama i godinama. Marko Milošević je nosio gajbice. OK, to nije bitno sada. Primera je još na hiljade i hiljade na svakoj strani. Evo. Lično. Moj tata je iako je završio fakultet, počeo da radi kao automehaničar. Nakon tri godine postao je koordinator ostalim mehaničarima i prestao je da radi u kanalu. Tek nakon dvanaest godina dobio je veliko unapređenje davajući inovativni predlog šefovima svoje tadašnje firme. Tri godine nakon toga postao je direktor. Petnaest godina kasnije. Da li znate nekog čoveka koji sa 30- radi svoj posao iz snova, za platu iz snova, po svojim uslovima? A da nije sam pokrenuo svoj biznis kao onaj baja što nas je navukao na Facebook? Pritom. Da mu je taj posao omogućila država. Ja ne znam. A pokušavao sam poprilično dugo da saznam.

Uhvatiš dan. Ustaneš u šest. Napišeš CV. Nabudžiš ga kao što budžiš svoj stav kada ideš na dejt života. Odeš u jednu firmu. Odeš u drugu. Dobar dan. Dobar dan. Ja došao. U devet od deset firmi ćeš da odeš ili besan ili pognute glave. U desetoj ćeš da pomisliš da može nešto da se desi. Vratiš se kući. Čekaš? Ne. Tražiš dalju alternativu. Sutra – opet ista priča. Preksutra – isto. U nedelju – isto. Naravno da i tada neko radi. Kao kada hoćeš da smršaš, pa si svakog dana na dijeti. Kao kada hoćeš da napucaš mišiće pred more, pa si svakog dana u treningu. Kao kada spremaš ispit, pa učiš svakog dana. Ne traži izgovore. Razmisli. Da li bi ti kao poslodavac pre dao šansu onome ko je iz svog stana poslao mejl ili onome koga si video kako je došao i predstavio se? Jednom mora da upali. Onda – razgovor. Pokažeš šta znaš. Ili bar pokažeš da znaš da sakriješ to što ne znaš. I kreneš. Ne postoji ni u Srbiji, ni u Finskoj, ni u Švedskoj, ni u Ugandi, taj poslodavac koji će odbiti da za njega radi neko ko mu je potreban i ko zna dobro da radi. Ko želi da radi. Ko je sposoban da dođe do posla, a ko ne čeka da posao dođe do njega. Ko uspe da nađe rešenje kada celo okruženje misli da rešenja nema. To su ljudi koji su potrebni. A kada nađeš posao? Misliš da si na cilju? Jesi, ako želiš da glumiš sa Radošem Bajićem celog života, da celog života budeš taksista ili da snimaš svojom kamerom, a znaš da možeš čvrsto da stojiš i ispred nje. Ne, bajo, to je tek početak puta do tvog cilja.

Srbija nije idealna zemlja, čak je i daleko od nje. Ali u svakoj zemlji, u svakom poslu, u svakoj firmi će uspeti samo najbolji. A najbolji ladno može da postane svako. Samo da želi. I da opasno radi na tome. Političar koji je došao na vlast je bio najbolji manipulator, ekonomista koji je postao direktor sektora u banci je onaj koji je znao kako da dođe do para kada ih nema, advokat sa najvišom tarifom je onaj ko je rešio nemoguće slučajeve. I niko njima to nije stvorio do njih samih. Vezu možeš imati i ne moraš. Ali nema tog privrednika koji će gubiti svoj profit kako bi ispoštovao neku tamo vezu. Snađi se, brate. Kako? E, to je već do tebe. Ako se snađeš, uspećeš. Ako ne – nije ti kriva Srbija što se neko pre tebe snašao. Ne očekuj da dobiješ ono što zaslužuje neko drugi. Neko vredniji i sposobniji.

Činjenica: Uvek je lakše biti sposoban, borben i vredan u Finskoj nego u Srbiji.

 

About the author

Avatar

Filip Ugrenović

Pola Dilan Dog, pola Gručo. Kada pišem, mislim da sam Marti Misterija.
Kada ne pišem, govorim glasno. Stav, osmeh i smeh.

Add Comment

Click here to post a comment

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Medijski sponzori smo

Oglašavanje

Oglašavanje

Oglašavanje

Oglašavanje

Hvala što nas pratite!