Došli smo do kulminacije nemarnog (ne)rada! Došli smo do alarmantnog stanja! Civilizacija je u velikom problemu, a ono što nju (tj. nas) predstavlja u još većem! Zar nije ovaj svet stvoren umetničkim talentom PRIRODE? Ako pogledamo oko sebe, odgovor je jasan… To nam pokazuje da je sve počelo jednom velikom UMETNOŠĆU iz koje je počela da se rađa ISTORIJA i TRADICIJA. Na primer, godišnja doba su vrsta prirodne tradicije kroz koju se pisala (i piše) istorija – dok je na jednoj strani planete leto, na drugoj je uvek zima (tako je bilo i u Ledenom dobu, tako je već milijardi godina, a tako će biti i nadalje). Priroda čuva svoju (iako pokušavamo to da joj osporimo), a šta se dešava sa onom ljuskom tradicijom?
Od nastanka „naše“ galaksije počela je da se piše istorija (izučavanje galaksije spada u prirodne, tačnije u astronomiju, dok je istorija društvena nauka – iako govore da su to dve različite stvari, te se ne mogu povezati – i te kako su povezane, jer svaka nauka (bila ona prirodna ili društvena) ima svoju istoriju). Nastankom čoveka počela je da se stvara i ljudska tradicija (prenosi se od predaka na potomke, tj. „sa kolena na koleno“). Iz tradicije stvorila se KULTURA, a kultura predstavlja simbol jednog naroda, svedočanstvo o njegovom postojanju.
Plašim se da je današnja civilizacija (poznata i kao „civilizacija-rob društvenih mreža“) vrlo neinformisana (pored svih mogućnosti za informisanjem, pre svega uz pomoć Interneta). Ona ne zna šta znači biti obrazovan, te kulturno i umetnički bogat. Svim silama trudi se da istakne blud i nemoral, a ono što je predstavlja da uništi i „ubije“.
Nismo svesni da ako nestane kulture i umetnosti, nestaćemo i MI. Više neće postojati to NAŠE OGLEDALO u koje će moći da se ogledaju buduće generacije (videće sebe jedino kao izgubljene primerke ljudskog postojanja).
(Fotografija: Mirror, „PurpleCar“)
Pričamo da je narod taj koji treba da se bori za kulturu i umetnost (što je istina), ali kako može da se bori neko čiji je um uspavan odioznim i apsurdnim bajkama? Kako kada je u etar pušten prah tih priča o srećnom životu i kraju? Srećom (i nažalost) još uvek je nekolicina onih koji mogu PROBUDITI te uspavane umove, oni koji su ostali dosledni „svome svetu“, te nisu hteli da slušaju bajke netalentovanih autora. Možda ipak ima iole nade (iako je ona bila samo zlo „Pandorine kutije“, ali ujedno i jedini spas)!?
Međutim, nekoliko meseci unazad sve je više kulturnih i umetničkih događaja (festivali, izložbe… u organizaciji razumnih, odnsono (konačno) prosvešćenih ljudi) u cilju očuvanja NAŠEG OGLEDALA (što me jako raduje), koje je napuklo na 99 mesta (samo je ostalo ono jedno, u onom uglu). Razlog za ovom borbom je taj što smo nožnim palcem dotakli dno (Ne, nismo još uvek upali duboko u ponor!), pa osetili koliko je tamo hladno i jezivo! Zato, sada moramo da se borimo, iako penjanje do vrha predstavlja naporan put (ispred nas je milion stepenika kojima smo se lako spustili)…
Da pišem i govorim o ovoj temi dozvoljava mi MEDIJSKA SLOBODA (novinarska sloboda pisanja, odnosno medijska sloboda izražavanja) – ona prava sloboda (koja je vrlo rizična), a ne diktatorska „sloboda“ vodećih (na koju su (skoro) svi zaposleni u medijima prinuđeni, ne bi li sačuvali „svoje parče hleba“).
(Fotografija: Looking in the Mirror, „Growing Up/chaotic“)
Add Comment