Predstava savremene igre „Prostor za revoluciju“, koja je odigrana 23. novembra, na sceni Bitef teatra pokazala je svojevrstan potencijal Bitef dens kompanije, kao i raskošan talenat koreografkinje Isidore Stanišić. Muziku za predstavu komponovala je Darja Janošević, dramaturg je Igor Koruga, scenografiju je radio Ljubomir Radivojević, a u predstavi su učestvovali Ana Ignjatović Zagorac, Nataša Gvozdenović, Boris Vidaković, Tamara Pjević, Miona Petrović, Jakša Filipovac i Nikola Živanović.
Praveći svojevrsni osvrt na obeležavanje stogodišnjice Oktobarske revolucije, Isidora Stanišić zapravo na inteligentan, duhovit i pomalo ironičan način poziva na promišljanje o današnjem društvenom uređenju i svetu u kojem živimo. Kroz koreografski zreo izraz predstava nudi svoje odgovore gde su i kakva je sudbina današnjih revolucionarnih ideja u informaciono-medijski „narkotiziranom“ društvu koje je utonulo u egocentrizam.
„Revolucija“ započinje pre početka predstave pobunom jedne osobe oko mesta koje je dobila za sedenje. Rasplamsavanjem rasprave toj osobi, koja je ustvari deo igračke postavke, pridružuje se ostatak ansambla koji je sedeo u gledalištu, gde trčeći ka sceni uz glasno negodovanje i ogorčenost počinju da se skidaju, izražavajući svoj bunt, da bi se već u narednom trenu našli na ogromnom cvetnom dušeku za spavanje (poprištu razvoja društvenog toka) koji pokriva celokupnu scenu.
Uz melodičan zvuk Internacionale, prvopobunjena skačući po trambolini putem megafona poziva na neposlušnost, dok ostatak igrača zauzima pobunjeničku pozu, ali već u nekom od narednih trenutaka ti isti pobunjenici su usnuli na madracu čvrsto prigrlivši svoje jastuke. „Komfor zona“ revolucija ili „revolucija samo u snu“ ukazuje možda na ono o čemu čovek promišlja samo pred spavanje, kada sebe teši lažnom nadom da će doći to bolje sutra, da će nešto promeniti sutra, a ustvari mu život prolazi čekajući Godoa.
Veoma je autentičan i momenat kada jedna od igračica pokušava da uzvikne: „Revolucija!“, ali su baš ti jastuci, oni koji prigušuju reči pobune.
Nesposobnost hvatanja savremenog čoveka u koštac sa realnim problemima ogleda se u načinu reagovanja i postupcima igrača na sceni. Jedan od njih teži da oduva probleme oduvavanjem pera, jedna od igračica svojim postupcima oslikava opterećenost lepotom i izgledom, zapravo time da li je kosa dobro isfenirana, da li je plava elegantna haljina odgovarajuća i strepnjom kako će okolina reagovati…
Poigravanje intenzitetom osvetljenosti scene tokom predstave kao da ukazuje na to da smo jedna kolektivno hipnotisana gomila u okviru koje se svako bavi sobom. Gomila koja čeka da drugi reši njene probleme, samoobmanjujući se i skrećući misli na trivijalne stvari, jer je tako lakše.
Pospane buntovnike u predstavi kao da zapravo ne zanima borba za promene. Stiče se utisak da je simbolika megafona koji se koristi tokom predstave ustvari glas razuma. Onaj koji svaki od igrača odguruje i prebacuje drugom, oslikavajući tako ono sa čim se svakodnevno susrećemo, iščekivanje da neko uradi mukotrpan posao i donese željene promene u kojima bi se uživalo, bez angažmana onih koji promene žele u delu o obavezama i dužnostima da do njih dođe.
Da je za revoluciju potreban plan, hrabrost i pomalo ludost duha pokazuje i igračica sa početka predstave, koja je revoluciju i započela, time što počinje da priča na megafonu kao da daje instrukcije za fitnes vežbe, ali u suštini ona trenira ostale igrače i vodi ih kroz promenu, završavajući komad uzvikom: „Diži revoluciju!“
Predstava se na jedan ironičan i provokativan način bori da ukaže da je jedino revolucija ta koja menja stvarnost, da promene bez nje u suštini i nema. Isključivo plesnim pokretom pripoveda o sukobljavanju savremenog čoveka sa manipulativnim sistemima komunikacije i tehnologije. Kroz elemente fizičkog teatra, čija scenska poetika pripada avangardnom nasleđu, igrači izvođenjem zahtevnih pokreta, skokova i podrški oslikavaju sumornu pripovest o stradanju ljudskosti u vremenu diktatura koju istorija ciklično ponavlja.
Add Comment