Pređite sa loših vesti na dobra dela!

0

Ne mogu više. Prestajem da čitam dnevnu štampu. Isuviše je crne hronike za moj želudac. Ne znam šta vi radite i da li izbegavate te strašne tekstove? Ja priznajem – stvarno više ne mogu da čitam o saobraćajnim nesrećama, ubistvima i samoubistvima… i da ne nabrajam dalje ostale „nezgode“ koje nam se „trpaju pod nos“. Koliko je samo izgubljenih života u jednom danu!? Tužno je kada je i jedan. Statističari verovatno imaju tačne podatke ali izgleda da ostane samo na tome – statističkom podatku.

Poginuo radnik na gradilištu; Ubio pištoljem suprugu komšiju, druga, pa sebe; Skakanje sa mosta, zgrade ili pod voz je takođe postala veoma česta pojava. A ni samoubistva (poslednje koje sam pročitala – razneo se bombom) ne zaostaju za ostalim nesrećama. Dešavalo se sve to i ranije ali ni približno u ovom procentu.

Ne prođe nijedan dan a da se nešto ne desi. Alarmanto ili ne? Trebalo bi da bude. A ko će se pozabaviti malo sa tim, osim novinara sa bombastičnim, slikovitim naslovima kao da je reč o nekom lepom događaju? Koliko je tužan sam događaj, tačnije gubitak života toliko se gnušam utrkivanju raznih portala i medija, da prikažu što slikovitije neku nesreću. Da li misle da će tako biti manje nesreća? Je li to neko zastrašivanje kao prevencija? Kako god bilo, lično bih (da se pitam) zabranila te užasne slike sa lica mesta nesreća. Kao da nije malo što se desila tragedija, već je treba i „oživljavati“?

Elem, ono što me zanima ili bolje reći ono što me brine je sledeće: da li se neko u ovoj državi u bilo kom trenutku zapita, zašto je toliki porast ubistava i nesreća? Kako ih svesti na neki minimum?

Činjenica je da su ljudi sve više rastrojeni, nervozni, razdražljivi, nezadovoljni. A kada su ljudi takvi, inicijalna kapisla može biti sitnica za bilo kakvu nesreću. Na žalost, siromaštvo i nesreća su nekako uvek išli ruku pod ruku. Većina nas vodi neki „goli život“, jako smo zabrinuti šta i kako ćemo, ne sledećeg meseca ni nedelje, već sledećeg dana. Toliko smo psihički iznureni i izmrcvareni, da nam ponestaje i fizičke snage. Skoro sam pročitala da se visoko kotiramo po korišćenju antidepresiva i tableta protiv insomnije. Poražavajuće! Da li neko osim konstatacije da se „drogiramo“ tim lekovima, priča na temu kako pomoći ljudima, kako ih „skinuti“ sa lekova? Šta je sa preventivom, da ni ne dođe do korišćenja lekova? Srećem ljude zamišljenih pogleda, odsutne… prepuštenih nekim teškim mislima. Kao Zombiji. Ima i onih koji mrmljaju sebi nešto u bradu. I ne, nemaju bluetooth slušalicu u uhu. A da li je uopšte nekog briga što smo postali narod gde je pojedinac kao tempirana bomba opasnost pre svega za sebe a posle i za svoju okolinu? Brine li ovu državu što su svakodnevno u rukama nervoznog vozača ili hirurga, ljudski životi? Zanimaju li ovu državu nezadovoljni i razdražljivi profesori i radnici? Primećuje li naša država koliko smo kao nacija psihički oslabili i da u sekundi ta slabost može da dovede do neke tragedije? Da li je ikog briga za loše zdravstveno stanje nacije?

Mnogo je nerešenih problema koji sustižu kao mesečne rate na naplatu. Mozak više ne može da primi nove informacije jer se nismo rešili ni starih. Veliki tovar nosimo u sebi koji nas čini zabrinutim. A posle nekog vremena razdražljivim, nervoznim, svadljivim i u najgorim slučajevima, agresivnim osobama. I to na kraju može da ima veoma koban ishod, jer sve te negativnosti izazovu neku „eksploziju“.

A od najave, da je neko primetio u šta se naš narod pretvorio i da će naći način da ga „leči“ – ni traga, ni slova. Skinite šarene naočare i izađite iz bajke, jer mi definitivno živimo u jako surovoj realnosti koja je kobna po nas same. Nemamo više vremena za gubljenje.

PREDUZMITE NEŠTO!

 

 

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend