Kolumne Srbija

Povratak na početak #pismaprijatelju

Draga Ema,

Nakon toliko godina ponovo sam u tvom gradu, u našem gradu. Obližnje kuće sećaju na prohujale dane. Na sve ono što smo imali, sanjali i mogli, a nismo. Nismo zbog straha i osude sredine, nismo, jer smo se bojali nas samih i onoga što nismo do kraja razumeli. Neizvesnost nam je iskidala te naše snove. Rastrzala ih u paramparčad, a mi smo sve to samo gledali. Onako nemo, kao kad znaš i osećaš da si nepravedno izgubio deo sebe.

Danas je najmanje onih koji će potražiti sebe, koji će poželeti da sebe izgrade kroz život. Mnogi ostanu samo na rečima i želji, ali im dela glasno zaćute. Nažalost, dela su uvek jača od reči. Nekako ih uvek nadžive i prevaziđu. Zato sam došao nakon toliko proživljenih dana, prvi put priznajući sebi da život nisam ni živeo od kad sam otišao. Sada bih zgazio i ponos i sve, samo da mogu vratiti vreme, da stanem na pravu stranu ulice. Na onu našu stranu reke gde si me uvek čekala. Nakon toliko vremena gledam ponovo to mesto i čekam te, a znam da ti više nisi tu.

Vraćam se na stara mesta ovog grada, vraćaju se i uspomene, vraćaju se bol, tuga i ljutnja. Tu sam doživeo lične drame, tu si doživela lične drame, život nas je šibao od najranijih dana. Onako krvnički i divlje, kao kad se čuje fijuk biča, pre nego li se zarije u meso i ne oseti miris krvi i znoja u zraku.

Photo by Viktor Hanacek
Photo by Viktor Hanacek

Nakon toliko godina sam ponovo u našem gradu. Vratio sam se, možda za tren, možda za stalno, ne znam. Najzad sam, nakon toliko izgubljenih godina, došao da se suočim sa demonima prošlosti, da se oprostim sa njima, da te molim za oproštaj, da vratim sebi mir. Nedostaje mi sve što sam mogao imati, a izgubio sam. Znaš da sam uvek voleo da ti citiram Bukovskog i da glumim da sam uzvišen, a realno to nikad nisam bio. Bio sam kukavica.

Hteo sam slobodu, a ni sam nisam mogao da je definišem. Biti samostalan je sloboda kojoj težimo, samostalan, a opet pripadati nekome bez uzajamnih očekivanja. Mostovi i užurbani koraci jednog sećanja. To je igra vremena.

Pišem ti, jer znam da ovo nikada nećeš pročitati. Razumi me. Sve sam u životu pogrešno radio ili sam tako mislio da radim. Ne znam. Danas sam ovde u našem gradu, spreman da vratim sve što sam nekada izgubio. Sve ono što sam bez reči pustio da učmala realnost našeg grada uništi. Bio sam nespreman da verujem u sebe, da se prvi put suočim sa svetom i izađem iz dotadašnjeg ušuškanog privida idiličog života. Da poskidam maske svima oko sebe i kažem im ono što sam trebao odavno. Možda kasnim, možda ne.

Pišem ti, jer znam da ovo nikada nećeš pročitati. Razumi me. Nakon toliko godina ponovo sam u tvom gradu, u našem gradu.

Zauvek tvoj,
Filip

Tags

About the author

Avatar

Snežana Subotić

Zaljubljenik u PR, organizaciju događaja, TED/TEDx konferencije, psihologiju, kulturu, novinarstvo... Realni optimista sa stavom.

Add Comment

Click here to post a comment

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.