Cvrkuću nebeska zvona još jednog ozeblog septembarskog jutra.
Sve je kao i onda, toga dana, toga iščekivanog sutra.
Ali tebe tu više nema.
Samo tebe nema…
U jesenjoj bašti opet laticama doziva tvoja roze ruža.
Oko nje zuji roj pčela,
A umesto tebe raširene ruke mi pruža i
Sada smeši se jedna ruža bela.
Nikada ova uspomena izbledeti neće!
U meni tiho jeca iluzija o onome detetu sreće.
Plamen sveće sve jače gori,
Dok život sa životom nastavlja da se bori.
Cvrkuću nebeska zvona još jednog ozeblog septembarskog jutra.
Sve je kao i onda, toga dana, toga iščekivanog sutra.
Ali više tu nema tebe.
Samo nema tebe…
(Najdražoj baki, Smilji Ilić)
(Fotografija: „Autumn morning”; © „Vikimedija”)
Oglašavanje
