Đonovi se lepe za prosutu prošlost.
Ni pored najbolje volje, ne možeš tiho da prođeš.
Ubada te žaoka zaboravljenog monologa.
Bljesak obasjava prazne tribine.
Uviđaš da nije teško skočiti nikome u naručje, ali ostaješ na pozornici, jer se plašiš da iza leđa ne ostaviš sebe.
Otkud strah u ovoj laži da se sve mora uraditi danas?
Ne pitam te uzalud, hoću da uvidiš da te Ništa nije stiglo.
Vidiš, ljudi su te primetili.
Zavesa se polako podiže.
Ako je to ono što želiš, strpljivo ću sačekati da ti gomila dojadi, a onda ćemo zagrljeni izaći na ulicu i udahnuti svež vazduh.
Oglašavanje
