Oprosti mi jednom nedovršenom, teškom pesmom,
a ja ću se povući iza sanjivih recitala, u kraj senke.
Nikada nisam vodio bezbolnu igru, zaboravio slom.
Mene okupljaju druge slike, drugačije spiraju reke.
Pusti! Nek mrak udomi i poslednju svoju prazninu.
Moram da napijem jednu prikazama, sam, po volji.
Krug nema kusur, u zalud čamdžija pabirči sitninu.
Nemoj da drhtiš, budi lepa, čuj – “Vraćam se bolji!”
Živi, moje su ruke suviše slabe da podignu svet…
Srcem grlim, grudima čuvam, okom otvaram vrata.
Živim kako umem, splet po splet, pomilovan, a klet.
Reči su jedini zasluženi plen, mog mira i mog rata.
Add Comment