Svako je nešto obećao sebi:
travar – da mi otkrije tajnu bilja,
lekar – da mi predoči katalog bolesti,
advokat – da me nauči da ne osećam,
astronom – da mi objasni da sam prašina.
Ponekad,
osim travara, lekara, advokata i astronoma,
ne vidim nikoga.
Ponekad,
osim užasnog izobilja, bola, otupelosti i smrti,
nemam ništa.
Ponekad ih dočekujem, kao rođene.
Ako im ispunim zavet:
Kako da hodam poljima?
Kako da ustanem iz kreveta?
Kako da verujem ljudima na reč?
Kako da se brinem samo za sebe?
Neko se ćutke zakleo:
da ću uvek imati gde da se vratim,
da će birati poglede i kad ne bira reči,
da će se moj glas čuti i kada sam praznih šaka,
da će i u najvećem jadu poricati da moji demoni postoje.
Često,
sve, osim doma, iskrenosti, poverenja i nade,
izgleda bitnije.
Često,
sve, osim životvornog smirenja, blagosti, pažnje i žrtve,
bolje stoji.
Često pazim da Nekoga ne odbijem, kao neprijatelja.
Ako porušim ovaj zavet:
Kako da hodam poljima?
Kako da ustanem iz kreveta?
Kako da ljudima dam svoju reč?
Kako da se ne brinem samo za sebe?
(Mojoj majci, majkama)
Oglašavanje
