Ivor Kruljac i njegova „Kruljenja“

0

Anti-recenzija

Piskaralo jesam, ali recenziju zbirke poezije nikada nisam pisao. Kako i ima li uopšte smisla na-pisati recenziju poezije? Oceniti, kritički prosuditi vrednost pesme/ama? Šta se time dobija, a šta oduzima? Ako smo (i dalje) naivni romantičari i uzmemo da je pesma stvar (autentične umetničke) slobode sa jedne strane i doživljaja čitaoca sa druge – gde tu i kako stoji recenzija? Kakvu posredničku ulogu ona igra: ometajuću ili plodonosnu? Svaka recenzija je neko vrednovanje – ili pre-vrednovanje. Ali (pre)vrednovati se može samo nešto što već ima nekakve vrednosti. Recenzija bi tako trebala da posluži da se te vrednosti ili reafirmišu ili dokinu. Ali, bar za jednog filozofa – pardon htedoh reći zanovetala kao što sam ja – tu leži šta drugo nego problem. Čin recenziranja podrazumeva da mi već nekako imamo izvorni (odvratna reč) uvid u „originalnu“ vrednost ili suštinu umetničkog dela, u ovom slučaju pesme. Zato, da ne dužim jer ovo nije esej na temu recenzije: ne verujem u boga, Ilona Maska i recenzije. (Okej, ne verujem u još mnogo toga, ali danas ću se ograničiti na ta tri entiteta.)

Ali šta je ovo ako nije recenzija? Vrlo jednostavno: ovo su moji doživljaji, moje iskustvo čitanja Intelektualnih kruljenja pretočeno u reči. Zašto pišem ovo? Verujem da je svako pitanje koje počinje sa „Zašto?“ na ovaj ili onaj način stvar opskurne metafizike. Međutim, artikulacija mog druženja sa spomenutom zbirkom zahteva barem pokušaj rasvetljavanja tog velikog pitanja „Zašto?“

Za Ivora Kruljca sam prvi put čuo negde tokom 2016. godine, ako me sećanje služi. Upoznao sam ga proleća Gospodnjeg 2017. godine u Novom Sadu. Te godine objavio je svoju prvu zbirku pesama Nebuloze, a sledeće godine objavio je još jednu Psihodelije. Upoznavši Ivora upoznao sam se sa slem poezijom. Moram biti iskren, poezija generalno mi nije jača strana (nikad me nije razumela kao proza što me razume) ali uvek joj dam šansu – naročito kada dolazi na preporuku sa kredibilitetom. Imajući to na umu, mnogi su pozvaniji od mene da pišu o istoriji, strukturi i ideji koja stoji iza slem pesništva, pa to ostavljam istinskim „recenzentima“; zato molim Vas (urednici, čitaoci) ne zovite i ne smatrajte ovo recenzijom, a ako baš morate nazovite je „anti-recenzijom“. Ponovo sam skrenuo, vratimo se onome „Zašto?“

Tri godine nakon našeg susreta u Novom Sadu, evo mene u Zagrebu, pišem ove redove… Kada sam dolazio znao sam da će mi Zagreb ponuditi nešto drugačije, nešto nesvakidašnje. Ali pandemiju i potrese nisam očekivao. Ne može biti bolje! Vapeći za autentičnim i dinamičnim iskustvom, ostvarila mi se ona, navodno kineska, „kletva“: „Dabogda živeo u zanimljivim vremenima.“ Sa gradovima je kao i sa ljudima: lako je provesti se sa nekim kada je dobrog raspoloženja i kada sve ide kako treba, biti sa nekim u trenucima nevolje i muke i pritom deliti neku dobru energiju – to je autentično iskustvo.

U doba (samo)izolacije, panike i ekscesivnog palamuđenja, ima li bolje prilike nego pisati recenziju, to jest anti-receniju. Za dobru poeziju, verujem, uvek ima vremena, nisu nam potrebne izolacije i „socijalna distanciranja“ (fuj! valjda „fizička“?!) Ali, da se ja usudim da nešto o tome napišem…?! Valjda izolacija uzima maha. Bilo ovo što čitate proizvod moje psihičke labilnosti u graničnim situacijama ili čega drugog, jedno je izvesno: da me Ivorove pesme na to nisu potakle ovo ne bih pisao.

Nakon 559 reči dođosmo do pesama. Pesme su uzrok i svrha ovog teksta. Ovo je moje „ekspertizom“ nepomućeno i nefiltrirano iskustvo čitanja Intelektualnih kruljenja.

Dijalektika unutrašnjeg i spoljašnjeg

Šta je to što provejava kroz stihove Ivora Kruljca, šta do-nose ta intelektualna kruljenja, kakav senzibilitet, koji tonalitet? Šta je to autor slušao, šta je i kako čuo i kako nam je to preneo? Intelektualna kruljenja nude nam intimne ispovesti, ljubavne upade i ispade, unutrašnja previranja i lucidne poglede usmerene ka haosu sveta – ukratko: dijalektiku unutrašnjeg i spoljašnjeg, začinjenu već prilično formiranim stavom odnosno glasom.

Unutrašnji momenat izražen je kao autorova (samo)refleksija vlastitog egzistencijalnog doživljaja i sveta u koji je bačen. Dok ono spoljašnje dolazi u vidu jake društvene, rekao bih čak angažovane, svesti. To je ono što je zaista ostavilo jak dojam na mene tokom čitanja ove zbirke, naročito ako uzmemo i godine autora u obzir: neverovatan osećaj za slojevitost i vešti manevar kojim autor pleše na granici egzistencijalnog, ličnog, subjektivnog sa jedne strane i društvenog, intersubjektivnog sa druge.

Zbirka se pretežno sastoji upravo od takvih pesama u kojima se prepliću te dve dimenzije, nekada suptilno, nekada sa izraženim skokovima. Prva i „naslovna pesma“, Intelektualna kruljenja, manifestuje upravo taj dijalektički tok unutrašnjeg i spoljašnjeg. Tu već susrećemo motive koji se provlače kroz čitavu zbirku: osvrt na društvenu dimenziju, koji ne ostaje na nivou nekakve uzdignute kritike koju autor prosvetljeno ispostavlja iz svog pesničkog pera – ta kritika uvek je u spletu sa samokritikom, visokim stepenom samorefleksije vlastitog položaja i delanja.

Tematski i sadržinski posmatrano, pesme imaju slojevitost koja se proteže od individualno psihološkog momenta, preko socijalnog, političkog, pa do globalnog, ekološkog… Prelazi su nekada suptilni i kontinuirani, a nekada nagli skokovi, recimo u vidu klasičnog pančlajna (eng. punchline): stih koji na prvi pogled odudara od tematike predstavljene u pesmi, ali koji se u stvari na duhovito-ironični, smisleni način uklapa u poetsku celinu. Kao i naslovna pesma, u tom maniru slede: Dok grad kiše, Biljka totalitarizma, Ekološki osvešćena pesma, Moralne dileme kriminala, Strava i stvarnost, Ne podvaljujte mi svoju vjeru, Želja ili potreba?, Pjesnička slika

Naglasak bih stavio na potez koji je vidljiv u ovim iznad nabrojanim pesmama – barem sam ja to u njima pronašao: kroz svakodnevne, čak i trivijalne stvari i postupke (poput ispijanja kafe, pušenja cigarete, čitanja novina, nošenja sunčanih naočara…) otvara se dimenzija univerzalnog. Nije li u tome suština pravog pesništva? Da se učini da kroz ono konkretno izbije opšte.

Poetry is everywhere it just need editing. (James Tate)

Egzistencijalna (samo)sjebanost

U pesmama u kojima taj strukturalno-dijalektički smisao dve dimenzije nije u prvom planu, na površinu izbija visoka samorefleksivnost autora, nekada u vidu metakritike vlastitog položaja ili poduhvata, a nekada u vidu suočavanja sa vlastitim egzistencijalnim teskobama. Međutim, i u tim stihovima vidljiva je isprepletenost ličnog i opšteg. Zvonko Grmljavina, Šenoa na samrti, Egzistencijalno sjeban

Zbog čega ovoliko ističem te momente? Odgovor nudi upravo poslednja navedena poema Egzistencijalno sjeban. Autor ne pokušava da kaže da smo sjebani tek tako, da je to naša ontološka situacija, predodređena i nepromenljiva, da smo bačeni u svet i hteli mi to ili ne sjebanost nam ne gine. A onda nam preostaje da („pesnički“) očajavamo nad našom tragičnom sudbinom. Ne. To je jasno jer autor sam postavlja pitanje „Zašto?“, traga za odgovorom, kojeg verovatno i nema, ali sama potraga za odgovorom, za razlogom i uzrokom naše sjebanosti, ukazuje na mogućnost da tako ne mora biti i štaviše da postoje potreba i želja za promenom. Time se naša egzistencijalna sjebanost izbegava ontologizovati i normalizovati; navodeći ljudska (ne)dela i destruktivnost ljudske kreativnosti nazire se stav da smo za svoju egzistencijalnu sjebanost sami krivi i da to nije nužno čovekovo „prirodno“ stanje. Naša sjebanost je samosjebanost. Sam kraj te pesme je na tom tragu: izbor je pred nama – biti filistar ili egzistencijalno sjeban…

a nešto od tog dvoje se odabrati mora,
samo je razlika da si u jednom svjestan
da je sve ovo vrlo čudna noćna mora.

Dodaću: sama svest da smo u noćnoj mori daje nam mogućnost da iz nje izađemo!

Digitalna poezija i poezija digitalnog

Vredno spomena je i nešto što se ne tiče samog sadržaja zbirke. Način na koji je ona predstavljena javnosti. Informatičko, digitalno doba u svom je punom jeku. Digitalizacija zahvata sve sfere života, od socijalne i političke (virtualne zajednice, mediji, sistemi za praćenje i prikupljanje podataka…), preko ekonomske (bankovni računi, digitalne valute…) pa sve do umetničke (digitalne instalacije, grafički dizajn, e-book, digitalna poezija…).

Ne samo što sve više „klasičnih“ tekstova dolazi do publike u elektronskom izdanju, u vidu e-knjige, već sam proces stvaranja, a time i samo delo (forma, sadržina i stil) počinju drastično da se menjaju. Digitalna poezija ne znači samo to da se neki klasičan tekst, sastavljen od reči i određenih, uglavnom ustaljenih, značenja pojavio u nekom digitalnom medijumu (internet portalu, pdf dokumentu…) već znači da je samo digitalno postalo poetično: reč je pre o poeziji digitalnog nego digitalnoj poeziji. Radi se o literarnom delu čija forma i čiji sadržaj suštinski zavise od simboličkih – sintaksičkih – operacija digitalnog procesa nekog elektronskog uređaja.

Nije ovde ni mesto ni vreme, ali neka pitanja se mogu skicirati. Šta se u ovom digitalnom/virtualnom dobu dešava sa umetnošću pisanja? Kakvu transformaciju ona doživljava? Postoji li nekakva razlika, sem one „puke“ fizičke, između pisane/odštampane reči na papiru i otkucane reči na ekranu? Da li se odnos između pisanja, napisanog i čitanja menja i u kom smeru, na koji način? Da li čitanje papirnate knjige i elektronske knjige na tabletu sa sobom donosi i neku razliku u fenomenalnom iskustvu čitaoca ili „krajnji efekat“ ostaje isti bez obzira na prirodu medijuma? Može li nešto što ima samo formalno-sintaksičku strukturu, na kojoj se bazira svaka semantika „teksta“ (značenje) biti smatrano literarnim delom? Hoće li, ako već nisu (?!), programeri postati pesnici novog doba? Može li se isprogramirati poema i šta se tu dešava sa umetničkom slobodom izražaja? Znači li to da će uskoro i visokointeligentne mašine (AI) postati pesnici/kinje?

Sva ova pitanja na koja se ne mogu dati definitivni odgovori, koja čak nisu ozbiljno ni razmotrena do sada, koja tek treba da se pretresu, govore da je ova teritorija još uvek nedovoljno istražena. Iako sve više ljudi čita e-knjige i čita sa laptopa, tableta i sličnih uređaja, pritom sve više uranjajući u virtualni svest – i dalje preovladava utisak da se većina čitateljstva nije još uvek u potpunosti navikla na digitalna izdanja u odnosu na fizička, to jest i dalje se pravi razlika između „originala“ i „kopije“, odnosno „prave stvari“ (the real thing) i simulacije kao nedostojne zamene.

Imajući to na umu, autoru treba odati priznanje što se odlučio da zbirku objavi u digitalnom izdanju. Naravno, razlozi koji leže iza te odluke nisu samo stvar „modernizacije“ i jahanja na talasu digitalne revolucije. Razlozi su, kao i uvek, velikim delom društveno-političke prirode: naime – stanje izdavaštva, naročito kada je poezija mladog autora u pitanju, u društvu i regiji koji kulturu tretiraju kao devetu rupu na svirali. Svakako, digitalno izdanje ima svoje prednosti i u ovom slučaju – sudeći po čitanjima i broju „preuzimanja“ zbirke – pokazalo se uspešnim.

Uvod

Kao što bi svaki kompetentni „recenzent“ do sada primetio, u ovom osvrtu mahom sam govorio o sadržini pesama, dominantnoj tematici koja je obrađena u zbirci, ali nisam obratio toliko pažnju na samu formu i stil kojima je sadržina predstavljena. Kao što sam rekao na početku, nisam dovoljno „stručan“ za jednu „pravu pravcatu“ recenziju, a živimo u doba u kojem smo opterećeni ekspertizom, pa čak i kada je umetnost u pitanju. Specijalista za ovo, za ono… Nije li filozof specijalista za sve? Mislim da je potpuna suprotnost u pitanju: filozof je antispecijalista, zato je i filozof. Biti specijalista za sve, znači ne biti specijalista ni za šta, odnosno biti specijalista za ništa.

Ne bih zaista razumeo sebe kada bih krenuo da govorim o manjkavostima stila ili forme, nedostacima i prazninama u poetičkom izražaju… Ne suzdržavam se kritičkog suda kako bih eskivirao da se zamerim autoru, već kako bih izbegao da se zamerim sebi. Međutim, uz pažnju na ono što sam na samom početku pisao o recenzijama, svaki recenzent treba da ima na umu jednu misao:

If you want to annoy a poet, explain his poetry. (Nassim Nicholas Taleb)

Ono što minimalno mogu da kažem – moj utisak jeste da je autor u poređenju sa prve dve zbirke koje je napisao i objavio bez sumnje učinio jedan značajan korak ka zrelijem i autentičnijem pesništvu. Naravno, prostora za dalji razvoj ima (kao i kod svakog od nas), razvoj za koji ne sumnjam da će nastupiti.

Zaključak mi uvek zvuči tako fatalistički. Naročito kada je u pitanju poezija; kako zaključiti stvari sa jednim pesnikom? Umesto zaključka, ovde nudim uvod – uvod koji ostaje potpuno otvoren prostor za upoznavanje sa poezijom Ivora Kruljca, sa njegovim Intelektualnim kruljenjima, sa njegovim Nebulozama i Psihodelijama.

Klikom na link ispod možete besplatno preuzeti sve tri zbirke.

IVOR KRULJAC: BESPLATNO PREUZIMANJE PJESNICKIH ZBIRKI

Inspirisan stihovima i stilom samog autora, dozvoliće te mi na kraju jedan vlastiti pesnički ispad.

Vazda živimo u doba moralnih i intelektualnih kruljenja,
na svakom koraku smrad čovečijeg truljenja,
ni draga nam umetnost „uzvišena“ nije toga lišena,
ali ova zbirka, od autora Kruljca Ivora,
delo je jednog plodnog umotvora.

Oglašavanje

O autoru

Nikola Ačanski

Egzistiram i u toj egzistenciji jurcam za, po svemu sudeći, nepostojećom suštinom sebe, drugih i prirode. Jurcam poput blesavog psa koji laje na točkove automobila i koji svoju jurnjavu na kraju obično završi pod nekim točkom. Svakog drugog, trećeg dana pomislim da sam je uhvatio, ali svaki put kada otvorim šaku suštine nema.

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend