Kolumne

Odliv Srbije iz mozgova

Red, rad, disciplina i nekoliko hiljada evra – san svakog mladog ili gladnog Srbina. Ako je i mlad i gladan, onda spada u onih 44% nezaposlenih u Srbiji. Isti ti mladi ljudi gube poverenje u sistem koji se iz godine u godinu sve više hrani svojom decom, pa su i redovi za vađenje pasoša u policijskim stanicama širom Srbije sve duži i duži.

Rodiš se. Prohodaš dok ti niču zubi. Upoznaješ svet oko sebe. Rasteš. Recituješ na svojoj prvoj priredbi. Dobiješ Vukovu diplomu. Uskoro i svoj prvi ukor, jer je samo vas osmoro pobeglo sa časa matematike. Slikaš se za indeks, koji iz godine u godinu puniš dobrim ocenama. Kiti te rodbina novčanicama kao pevačicu na šabačkom vašaru kad god dobiješ devetku ili desetku. Objavljuješ da si diplomirao i dobijaš 357 lajkova. Ali, ne dobijaš posao. Zašto? Nisi u krvnom srodstvu sa uticajnim likom ili nisi rođen pod srećnom zvezdom. Ako si još bio student prirodnih, tehničkih nauka sa prosekom 9.7, smatraš da te ova zemlja ne zaslužuje. I ne zaslužuje te.

Ne mogu ni drugi diplomci, ni manji proseci živeti od tog papira zvanog diploma. Ne mogu večno biti stažisti i praktikanti u sistemu koji je navikao da crpi pamet školovanih – gratis. Ne mogu biti na probnom radu i do godinu dana – kome još treba toliko vremena da proceni nečiju sposobnost I kompetentnost? Nama i Gvineji, kaže Studentska unija Srbije. Prema njihovim istraživanjima, na pretposlednjem smo mestu po kapacitetu za privlačenje talenata, sto četrdeset trećem. Ali smo u prvom redu po kapacitetu za odbijanje, odmah posle nešto tužnije Gvineje.

Svratiš katkad na biro. Ni traga, ni glasa od posla. Na diplomi već dva prsta prašine. Ni ne možeš da zamisliš koliko je prašine palo na ostalih 45.000 beskorisnih diploma, koje čekaju da zablistaju od čistoće. Isto važi i za diplome koje su prešle okean, brojne granice i vratile se u rodni kraj – pre će njihov vlasnik završiti još jedan fakultet, nego obaviti nostrifikaciju. Naravno da će isti ti vlasnici diploma odlučiti da ipak ostanu sa druge strane okeana, tamo gde njegov rad i trud cene. Ajde što ga cene, nego ga i plaćaju.

Otkud mi ideja da ovde ne cene njegov rad i trud? Pitala sam mnoge i sa diplomom, i sa radnim iskustvom. Mnogi su pitali mnoge. Novine su zatrpane intervjuima sa izuzetnim talentima, koji rade na trafici i u pekari. I pričama poput one kada je jedan takav genije, pritom i poliglota, konkurisao za mesto asistenta na jednom našem uticajnom fakultetu. Čik pogodite ko je dobio posao – stranačko dete koje je jedva diplomiralo, ali zna da nabroji svih sedam padeža u srpskom jeziku. I možda poneki nepravilni oblik glagola u engleskom.

Po odlivu mozgova zauzimamo 139. mesto. Od nas su samo opustošeniji Burundi, Alžir I Haiti. Odoše nam deca trbuhom za kruhom, a mi po tom pitanju i dalje ne radimo ništa. Kad god sretnem nekog poznanika i kad god me pita za rodbinu koja živi “preko bare”, neizbežna je čuvena rečenica BEŽI DETE ODAVDE GDE GOD MOŽEŠ! Sa uzvičnikom, naravno. I tužnim, umornim i pesimističkim uzdahom. Beži li se mladim akademcima?
Mišljenja su podeljena. Ipak smo mi zemlja sa izraženom ljubavi prema domovini. Što bi rekao naš pop iz valjevskog Naselja: “Ne razumem ja te ljude što beže. Ovde nema ni cunamija, ni tornada, ni smrtonosnih paukova. Ovde su ušuškani u svojim domovima. Sami traže đavola!”

Ne traže, pope, đavola. Traže hleba. Pri anketiranju mladih istraživača u Petnici, veći broj mladih naučnika izrazilo je želju da nakon studiranja u inostranstvu tamo i ostane, uz završni i zvučni udarac ‘OVDE SIGURNO NE’. Ne možemo reći da se ne bavimo dovoljno ovim problemom, ali je sigurno da se ne bavimo dovoljno. Nakon uznemirujuće činjenice da oko 30% školovanih namerava da zauvek napusti Srbiju, prvi korak načinila je Dositeja, koja daje stipendije I uslovljava stipendiste da nakon školovanja pet godina rade u Srbiji.
Ovaj način da se smanji trend odliva mozgova je odličan, ali ne i dovoljan. Ostali načini godinama lebde u govorima političara i diskusijama. U vazduhu i reči. Lebde, dok godišnje u Srbiji nestane po jedan grad od 30.000 ljudi. Jedan Obrenovac ili Aranđelovac. Krajnje je vreme da od tih reči I ideja stvorimo plodno mesto za život, umesto što svakim novim pasošem izvlačimo po kamen iz temelja. Odustajemo, a da nismo ni pokušali.

Acta, non verba!

About the author

Adria Daily Magazin

Adria Daily Magazin

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com
Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

Add Comment

Click here to post a comment

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.