Kolumne Srbija

Mučnina nedelje: Poređenje žrtava u Francuskoj i žrtava u Libanu

Zamisli situaciju. Smrtni slučaj u zgradi pored tvoje. Umrla je stara baka, poprilično poznata u tvom kraju. Stanari svih okolnih zgrada su rešili da odu da izjave saučešće. Ipak, ti nisi želeo da budeš jedan od njih. Kada su te pitali zašto nisi, kazao si da ni ona nije dolazila da izjavi saučešće kada je umro komšija sa četvrtog sprata iz tvoje zgrade. Bolesno zvuči? Da. Ali ni približno bolesno koliko su zvučala sva ona proseravanja na društvenim mrežama prethodnog vikenda. Da se ovako najpristojnije moguće izrazim.

Kao što to obično i biva nakon velikih tragedija, što ovo u Parizu svakako jeste, najpametnije analize su na društvenim mrežama. Pojavljuju se i već čuveni ALI idioti, a sve više je i teoretičara zavera, pa čak i prikrivenih, mada često i poprilično otkrivenih – suvih fašista. Zašto se o jednim žrtvama govori, a o drugim žrtvama se ćuti? Nakon „Charlie Ebdoa“, kao i nakon ovih terorističkih napada, kao i nakon napada u Bostonu ili u Londonu – bukte i Facebook i Twitter od ovog pitanja. Bukte u onoj meri u kojoj bukti mučnina u svakom razumnom biću.

Da li je uopšte umesno raspravljati o odnosu među mrtvima? Da li je u najmanju ruku pristojno porediti jedno tragično nastradalo nevino biće sa drugim? Nikad. A zašto onda to ljudi uporno rade? Zašto svi izveštavaju o 129-oro poginulih u Parizu, a niko do tog trenutka nije pomenuo 43 osobe nastradale u napadu na Bliskom istoku? Poprilično jednostavno. Od kada postoje, u manjoj ili većoj meri, novinari i mediji teže da obaveste i informišu publiku o stvarima koje njih najviše zanimaju, o stvarima koje su neočekivane, o pojavama, ljudima ili događajima koji su šokantni i koji mogu da direktno utiču na ljude.

Pariz je jedna od najposećenih prestonica na svetu i vrlo verovatno najposećeniji glavni grad u Evropi. Milioni turista svake godine dođu da vide Jelisejska polja, Trijumfalnu kapiju, Ajfelovu kulu. Ceo svet zna za ova mesta. I za još nekoliko desetina mesta u gradu svetlosti. Koliko ljudi poznajete koji mogu da vam kažu za makar jednu turističku atrakciju u Bejrutu? Da li vi sami možete da se setite bar jedne stvari koja je u vezi sa ovim gradom, a da to nije činjenica da se ovaj grad nalazi u Libanu? Ne bih rekao. To naravno ne znači da je ičiji život u tom mestu manje vredan od onoga života u Parizu niti znači da bilo ko razuman više tuguje za francuskim žrtvama. Razlika je samo u tome što Pariz predstavlja grad koji je posetilo mnogo naših prijatelja, mesto koje želi da vidi gotovo svaka devojka, mesto koje važi za grad ljubavi, mesto koje su mnogi udahnuli i doživeli, za mirno mesto koje odiše slobodom, razlikama i mirom. Da li iko to misli o Bliskom istoku?

Sukobi na istoku, pritom, traju decenijama. Gotovo svakodnevno pogine nekoliko desetina ili nekoliko stotina ljudi. Mediji ne vide ništa ekskluzivno u tome. Ukoliko se nešto dešava toliko često, ni samu publiku medija neće zanimati. Ljudi su jednostavno na takvo nešto – navikli. A ako se na nešto navikneš, to nije novost, to nije vest. Neki Rus se pitao što se ovako zdušno ne izveštava o dve stotine leševa pronađenih u Donjecku ili gde god… Čoveče, na tom mestu je vanredno stanje mesecima, godinama. Takve stvari su uobičajene. Daleko od toga da ih iko normalan može nazvati normalnima. Uzmimo za primer našu državu. Kada je počeo rat u tadašnjoj mirnoj i (zvanično prikazivano) slobodnoj SFRJ, svi veliki, poznati i priznati svetski mediji, od CNN-a do ruskog TAS-a danonoćno su obaveštavali o prvom sukobu u Evropi nakon Drugog svetskog rata. To je prekinuto nakon dve nedelje. Razlog je bio poprilično jednostavan – ljudi su znali da je počeo rat, da rat traje i da glave padaju svakoga dana. Ista situacija se ponovila i kada više nismo bili toliko mirna i srećna, a naročito ne slobodna zemlja, marta 1999-e. A što tada niko nije palio sveće za nas? Ma dajte ljudi. Ispred Bele kuće, ispred Bakingemske palate, u Berlinu i Parizu, protesti podrške su se održavali svakodnevno što je takođe bilo prenošeno svuda u svetu. (Da li je ovde bio organizovan ikakav protest u vezi sa Libanom?) Naravno da tada niste mogli da vidite svetske građevine u bojama naše zastave. Ipak su nas lideri tih zemalja bombardovali. Ali to je neka druga tema…

Ovo jeste jako tužno, ali iskreno – da li bi se zaista ovoliko ljudi setilo Bejruta da nije bilo napada u Parizu? Nikada.

Ne možete ratom zahvaćeno, trusno područje gde je smrt postala način života, porediti sa Parizom, gradom koji svako prilikom posete želi da večno istražuje. Na kraju krajeva, u Parizu je ranjeno i nekoliko desetina naših državljana. U taj Pariz svakog dana može da ode i neko od naših prijatelja. Ili mi. I najvažnije – ako se to desilo u lepom, mirnom i ljubavnom Parizu, kako da budemo bezbedni mi na uvek zategnutom Balkanu? Zato je Pariz svuda vest. Zato svi pišu i govore o Parizu. Zato što vas je Pariz naterao da se setite Bejruta. Mesta koje većina vas iz prve ne bi znala ni na mapi da pokaže. I ko je sada licemeran?

P.S. Po elemantarnoj logici, više empatije će osetiti kulturološki bliži Berlinac prema jednom Parižaninu nego prema jednom tipu iz Kaira. Kao što će tipa iz Kaira više pogoditi stradanje u Bengaziju nego na Bostonskom maratonu.

About the author

Filip Ugrenović

Pola Dilan Dog, pola Gručo. Kada pišem, mislim da sam Marti Misterija.
Kada ne pišem, govorim glasno. Stav, osmeh i smeh.

1 Comment

Click here to post a comment

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

  • Veoma zanimljivo gledište. Pored svega u ovom slučaju imamo i selektivno izveštavanje od medija, jer oni odlučuju, ili misle da znaju, šta je nama interesantno. Dakle kao i selektivna saosećajnost tako i selektivno izveštavanje. Zapravo trebalo bi da smo svi jednaki kao što je svaki život podjednako važan.