Moj Ugao

Vernost za ceo život: Možeš li biti siguran u sutra?

Mi smo, kao klinci devedesetih godina, imali leksikone – neke sveščice u koje smo upisivali imena, nadimke, drugarice i drugove, omiljene pesme, filmove, želje i ideje. Sećam se svoja dva, jednog koji sam sam pravio i drugog koji sam dobio na poklon. U prvom sam nečitkim rukopisom ubeležio mačke i papagaje kao omiljene životinje i naglasio da više od svega želim da postanem čarobnjak. U onom drugom sam, već, iako jednako nečitkog rukopisa, shvatio da mačka i papagaj ponekad ne opstaju zajedno u životu te stoga ni na papiru (meni je mačka skočila na kavez i pojela papagaja) i upisao zeca. I dalje sam želeo da postanem čarobnjak ali nisam to smeo da priznam. Šta će na to reći društvo? Rekao sam da to još uvek ne znam. Slagao sam, a koliko red iznad na istom papiru rekao sam da ne volim laž. Ostajemo li ikada dosledni onome iza čega stanemo svojim rečima?

Kažemo toliko toga. Spavaću još samo jedan, stižem za pet minuta, neću kasniti, doći ću sigurno. Stanemo i iza krupnijih reči. Iza potpisa ugovora o podizanju kredita, žirantske odgovornosti nad tuđim dalekoročnim kredibilnostima. Potpišemo i svoju „i u dobru, i u zlu, dok nas smrt ne rastavi“ budućnost pred matičarem, poljubimo bračnog druga i otisnemo se u budućnost. Ali da li je poznajemo?

Papir zaista trpi sve (osim plamena i još čega tu još, nije trenutak za bukvalizam). Meni danas omiljena životinja više nije mačka, nije papagaj niti je zec. U nekom sam momentu dobio psa i naučio nešto što do tada nisam naučio od ljudi. Cepali smo mesece kalendara, susretali se sa novinama koje su donosili novi dani a o kojima ništa nismo ni slutili. Ja više nisam želeo da postanem čarobnjak. Kako se za trajanje obećati jednoj i onda kad nikako nismo u poziciji da znamo kada će nam i šta od novih stvari doneti vreme? Pristajem li da te volim do kraja sebe, i u dobru i u zlu? Kako da znam hoću li zaista?

Čovek, po svojoj prirodi, i nije baš veran. Ne osuđujmo jedni druge zbog svoje prirode. Farbao ti kosu crveno il’ plavo, izrastak ti uvek iznikne u tonu koji ti je prirodom dodeljen. Nema bežanja. Bića smo koja žele zavisno od izbora za koje znamo. Grešimo li ako izaberemo gore jer za bolje, u vreme biranja, nismo ni slutili? Sa rastom promila alkohola u krvi direktno nam pada gotovo pa svaki kriterijum. Kontraceptivne pilule ženama smanjuju feromonsku osetljivost kojom bi što pravilnije izabrala genetski kompatibilnijeg partnera. Muškarac bira u grudima bujniju; priroda u njemu  govori da takva može hraniti potomstvo u njihovim prvim danima. Žena bira u snazi jačeg; takav će pružiti sigurnost i njoj i budućem potomstvu. Jesmo li pronašli najbolje? Kako biti siguran, danas, kada je sve oko nas relativnije više no ikada do sad? Hoćemo li ostati zauvek tu, i u dobru, i u zlu, dok nas smrt ne rastavi? Moramo li uopšte?

Nekada se za ženu borilo. Nekada je, ma koliko objektivistički zvučalo, žena bila resurs vredan smrti. Birala se baš neka onakva, u grudima bujnija, najbolja. I ginulo se zbog toga. Tako je nekako i nastala monogamija – od muke; iz straha da se iz nizova borbi za najbolju ne gube životi. Lakše je pronaći jednu, funkcionalnu, ne mora baš onu najbolju i nju čuvati i braniti. Energetski je nezahtevnije od stalnih borbi za boljom. Onda je postalo lakše sa tom jednom živeti, možda ne najboljim ali makar sigurnim životom, na prostoru koji je uvek lakše braniti nego stalno osvajati neki novi, možda bolji od postojećeg. Jesmo li srećni ako smo tek samo sigurni? Da li je moglo bolje od toga?

Hoćemo li se, na nekom našem kraju koji nije smrt, mrzeti ako se rastanemo kao ljudi, jer ja ti želim najbolje a želiš to isto i ti meni? Možemo li se danas, kada je izbor osvajanja postao širi od borbe do krvi i smrti, vratiti istinskoj prirodi svakog bića da sebe ostvari i šire od maksimuma svojih mogućnosti? Smemo li uopšte i tražiti dalje od sigurnosti u novim danima u kojima bujnost u grudima više nije materinska sigurnost niti je pak snaga najveća moć?

Nemamo ništa ni onda kada naizgled imamo sve. Nikada nemamo onu traženu sigurnost; pomičan je to osećaj. U malom je obimu nikad dovoljno izbora. U velikom je pak nikad dovoljno vremena. Kako pronaći za sebe najbolje onda kad nam percepcija traženog više ne zavisi samo od ponude? Možemo li verovati onome što vidimo, čujemo ili čitamo i onda kada znamo koliko se i sami trudimo da često budemo ono što nismo? Smemo li stati iza svojih „želim“, „hoću“, „mogu“ i „znam“?

Možeš li biti siguran u sutra?

About the author

Adria Daily Magazin

Adria Daily Magazin

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com
Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

Add Comment

Click here to post a comment

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.