Ubrzani puls prolaznika

0

Harmoniju mojih misli, dok ispijam kafu nakon stresnog dana u bašti jednog od velegradskih lokala, ne remeti buka pomešanih glasova, već zvuk pokreta užurbanosti i miris nervoze prolaznika – čujem njihov ubrzani puls, osećam njihovo nezadovoljstvo, vidim njihov pogled koji je odavno prestao da odaje dušu. Spokoj mojih misli se rasuo po pločniku i postala sam opkoljena njima – nemi posmatrač koga oni nisu svesni jer prosto, ni za svesnost nemaju vremena. Sunce se raskošno razliva u danu i mami sve da nabace osmeh, bar zbog svog nesebičnog sjaja, lažni osmeh, kojim na trenutak svi deluju srećni dok nezadovoljstvo ključa u vreloj vodi duše i u momentu svi deluju kao da su pronašli recept za sreću: Uživanje u sadašnjem trenutku bez ikakvih negativnih misli. Poglede bezvoljnosti, otupljenosti i praznine uhvatim samo na tren, jer maska srećnog lika se uvežbano i kao pas izdresirano vraća na lice čim osete da su otkriveni. Pitam se da li sam i ja takva, jedna od njih u očima drugog posmatrača.

Kakvi su svi ti ljudi kada dođu iscrpljeni od jurišanja u prestonici svojim kućama, šta su njihovi snovi i da li im se nekada smuče maske i pretvaranja, ko su zapravo oni a ko sam ja? Znam, ili bih bar volela da je tako da nada negde u njima još tinja, da će dosegnuti do sebe, uvek i svuda. Da ćemo živeti u svetu bez maski, takvi kakvi smo. Da će se pozornice srušiti u provalije i da ćemo ponovo biti ljudi sa svim vrlinama i manama. Daske pod mojim nogama popuštaju i sve sam bliže sreći a sve dalje strahu, jer meni je dosta! Ne znam da li imamo još života, pa ovaj jedan ću se potruditi da ga živim ja, a ne neko drugi.

Jurimo za titulama, novcem i moći u izopačenom sistemu vrednosti, koji počinje od nas da pravi životinje bez svesti koje preživljavaju i spremne su da pojedu svoju vrstu da bi opstale. Okićeni materijalnim stvarima i dokazivanja ljudima koji nam zapravo ne znače uživamo u svom besmislu, dok mislimo da smo gospodari, zapravo smo robovi tuđih projekcija kako svet i mi u njemu treba da izgleda. Talenti i želje koje nosimo duboko u sebi ostaju utisnuti u zaborav i nebitnost, dok čekamo neko bolje vreme, ovom se u celovitosti pokorevamo.

Ispijam kafu i odlazim sporim koracima jer ne želim više ni da žurim, pa šta i ako kasnim? Shvatila sam, da samo dovoljno jaki menjaju svet ne plašeći se cene koje će da plate ako razmišljaju suprotno od postavljenog okvira i standarda za srećan život. Odlučila sam da ne pokleknem i ne odustanem od svojih snova samo što se iako hodam polako i moj puls ubrzava, kao i kod maskiranih prolaznika.

Hvala Ani Karavelić

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend