The End Of The Game

0

Znali su se. O, još kako dobro su se znali. Na kafu su silazili zajedno u pauzi. Družili su se sa ekipom sa kojom su radili. Znate ono, svi idemo u petak posle posla na piće. Team Building. Razni volonterski dani firme. Pa i ono malo vremena vikendom postaje dobrovoljno nošenje zajedničkog bremena sa „onima sa posla“. Da, to su oboje govorili svojima kod kuce. I ne samo oni, već mnogi.

U početku su se samo smejuljili preko kompjutera jedno drugom. Krišom, da ih niko ne vidi. Razmenjivali su samo po koju obrvu podignutu na šalu onog drugog, bez direktnog pogleda.
Da, u početku.
Krenule su poruke. Nisu to one poruke, ne! Prvenstveno poslovne. Pa onda, poslovne i po koji smajli, čisto da se malo nasmeje druga strana. On je znao da je to jako dobar put do nje. Smajli ništa ne košta. Već kad se smejuljimo preko monitora, šta fali i da se taj isti smajli digitalizuje? A i eto prvog verbalno-neverbalnog kontakta.
Naravno ona je isto tako odgovorila. Sa smajiljem.
Privatna priča se polako umešala u njihov poslovni odnos. Siguran sam da bi se njihovi menadžeri jako obradovali njihovom skrivenom kuckanju. Posle zvaničnih mejlovanja, prešli su na privatan mejl, jer Veliki Brat je svuda prisutan, i sve može da vidi, pa čak i da ih izbaci iz kuće Velikog Korporativnog Brata. Znali su da moraju da se paze. A znali su i da čekaju prvu korporativnu priliku da negde u nekom trenutku šmugnu. Bar na kratko.

Oboje imaju oko 30 godina. On malo preko 30, ona malo ispod 30. Ona u dugoj vezi a sama, on u braku i sam. Kako? Pa lepo. Sem posla, sa svojim izabranicima su na „šta ima novo?“ i „kako je bilo na poslu?“.
Strasti i seksa odavno nema. Pojelo ih je vreme. Dobrovoljno su pristali svi četvoro da ih svet koji ih okruzuje, pretvori u podanike firmi u kojima rade i da svoj privatan pdnos lagano pretvore u prazninu. Dobrovoljno, iz daleka, polako su omogućili da im se život prenese na posao od 9h do 17h, u stvari do 19, i na taj način da utehu, sreću, strast, zamene za ljubav i seks, prenesu na posao.
Turobno zvuči, ali je tako.

Eh, tražili su njih dvoje način da se prepuste jedno drugom. Tražili i našli.
Tri dana sportskih Team Buildinga, na Kopaoniku. Nema šefovanja, nema kratkih rokova. Svi smo isti. Lažna nada da nekad možemo šefu na odbojci smečovati loptu u facu, i izazvati mu krv iz nosa. Nekome to ipak znači. Ali, njih dvoje nisu imali taj plan. Čekali su da prođe sportski dan i da se izdvoje. On, organizator u firmi ovog događaja. Ona, organizatorka istog. Oni zajedno rezervišu za 300 radnika, 100 soba. Pardon. 101 sobu.

Sve je ostalo jasno. Samo su sačekali da se svi, polumrtvi od izmorenosti od sporta i kasnije alkohola, uvale u krevete, da bi se i oni slobodno uvalili u svoj krevet za 3 dana i 3 noći.
Nakon povratka sa švalersko-avanturističkog medenog meseca, vratili su se svojim kućama. Ali se nisu vratili svom životu kakav je bio pre Kop-a.
Kako i da se vrate u normalnu kad normala nije normala. Crv sreće je iskopao duboko u hormonima oboma. I sad samo gledaju da se slučajno sretnu. U toaletu, u liftu, na kafi sa svim kolegama, on donosi njoj kafu. Svaki put joj stavi svoje prste preko njenih kad joj daje šolju. Svaki put se ona nasmeje kao zaljubljena tinejdžerka.

Ali, nekad tome mora doći kraj. Jer, on je oženjen, a ona na pragu da se preseli kod dečka.
Više neće imati njen stan koji je u međuvremenu postao simbol očaja, sreće, avanture, zadovoljstva obostranog. On se bori za njih dvoje ali, ona posustaje. Šta on može da joj ponudi? Doživotno da bude druga? Pa ne. Ona to ne želi. On obećava sve. Odlazak iz porodičnog stana, razvod, ali i ona ima pritisak od dečka.
Nemojte misliti da kad legnete pored svojih izabranika/ca da oni ne vide drugi sjaj u očima. Nemojte se uzalud nadati da promena frizure, šminke, obuće, odeće, nepotrebni osmesi koji šetate po stanu dolaze sa druge planete. Neko ih je izazvao. Neko a to niste vi.

Ona ipak ne uspeva da izdrži pritisak i seli se. Odlazi! Ne samo iz njihovog stana u kojem su bili jedino tad oni pravi, nesputani i iskreni. Ona odlazi i iz njegovog života.
Izabrala je sigurnost. Za nju tog trenutka, jedinu izvesnu sigurnost. Znala je da ne postoji savršenost i da mora da pravi kompromis. I sad pravi.
Firma više nije ostala ista. Nema tog zamora kad su njih dvoje na kafi. Ne ređaju se zezanja, šale na račun svoj i drugih. Nema tog nadovezivanja za koji su mislili da nikad neće prestati. Nema njegovo dodira preko šolje kafe. Nema gledanja preko monitora.

On se trudi da promeni kancelariju. Uspeva. U svemu ostalom ne uspeva.
Jednog dana, nakon tri meseca, pošalje joj tek tako, ničim izazvano pesmu: Sting – The End Of The Game.
Sting ima divan talenat da pogodi u središte ljudske tuge i da se poigra kao sa kaleidoskopom. Da čak i tugu na tren učini veselom. Nema puno ljudi koji to umeju sa muzikom i rečima. The End Of The Game, sem idiličnog naslova, još kako gađa u sam centar.

Priča je o dve lisice koje beže kroz šumu od pasa. Psi su im sve bliži, i mužjak pokušava da promeni tok igre tako što odvaja ženku od sebe. Pokušava njoj da obezbedi život ali, ona ostaje sa njim. Krugovi su sve manji, dan se bliži kraju. I neminovnost uzima svoj danak.

On zna da ona neće ostati imuna na pesmu. On čeka da ona pogne svoju glavu, da je spusti kao suncokret pred sumrak. Ne, nije sujetan i nije željan osvete. Treba mu ona, kojoj je mogao da poveri sve. Treba mu da joj kaže svoju bol kroz dve lisice koje beže i koje znaju da im je kraj blizu ali su zajedno.
Upalila je Skype, stavila je slušalice. Pognula je glavu. Plakala je. Oboje su.
Za trenutak su bili u šumi i bežali od pasa. Znali su da im je kraj blizu ali… bili su zajedno.

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Nepomirljivi sam liberal, ateista, zagovornik građanskog društva. Ne volim tabue. Dakle, u Srbiji manjina! Od prezimena do političkog/životnog opredeljenja.

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend