Moj Ugao

Tata, ne volim te!

Devet meseci živiš sačuvan od spoljnog sveta. Devet meseci prilično ti je svejedno kad je dan a kad je noć.
Ok, ima razlike između svetlosti i tame ali, u suštini, ušuškan si i nije ti baš preterano bitno da li je napolju sneg, mraz, bura ili kiša. Da li je pretoplo, da li je monsun, da li je upravo pretrčala ispred kola tvoje majke i oca gazela ili možda kengur.

Svejedno ti je na kom si kraju sveta, da li si na Severu ili Jugu. Da li si na Zapadu ili Istoku. Da li su ti roditelji hrišćani, budisti, muslimani. Da li veruju u hemijsku olovku kao vrhovno božanstvo ili veruju u Univerzum. Svejedno ti je da li imaju para ili nemaju. Da li su ti kupili pet krevetaca, šest nosiljki, sedmoro kolica za bebe ili će te prosto majka nositi na svojim grudima ili leđima, umotanog u krpu. Ne brineš da li ti je majka jela ili ne jer se priroda pobrinula da za tebe uvek ima hrane. Majčin organizam prvo nahrani bebu a majci, šta ostane.

Doći ćeš na svet rasterećen od ratova, gladi, ljudske mržnje. Doći ćeš čist, neuprljan, kao poklon svojim roditeljima koji na tebe čekaju. Ti ćeš im biti polazna tačka za sve što oni rade. Trudiće se da od tebe naprave zdravu osobu sa zdravim stavovima. Odvajaće od svojih usta da bi ti imao, hranu, pelene, garderobu, sutra knjige i sveske, bicikl, motor i ko zna šta sve još.

Roditelji greše, i dalje verujem ne namerno. Kazniće te nekad i kad ne budeš zaslužio. Nagradiće te kad, takođe, ne budeš zaslužio. Reći će ti nešto što će te povrediti, reći će ti nešto što možda nisi zaslužio. Možda ti se i neće izviniti ali, to ne znači da te ne vole.
Jednostavno, niko nije savršen. Ali, tome težimo. E tu ćeš ti, nadam se, naći dovoljno razuma da shvatiš da, iako se nismo izvinili, ozbiljno patimo kad shvatimo da smo pogrešili. I da noću ne spavamo zbog toga. Da taj ukus gorčine koji mozak izaziva, oseća celo telo. Da se stomak grči kao da su mu to poslednji momenti. To nas naš mozak kažnjava. Strogo i bez milosti.

Da se razumemo, meni su deca iz vanbračne, bračne zajednice, deca razvedenih roditelja – sva ista. I nema tu bilo kakve mogućnosti za razgovor i raspravu. Nema “jeste, ali…”. Deca su deca. Kad trče, kad se igraju, bilo da su drugačije boje kože, drugačije boje kose ili da nose drugačiju garderobu. Deca ne znaju za religiju i ne znaju da li se plaše zmija, dok im mi to ne usadimo. Dok im mi ne kažemo šta je dobro a šta nije. Deca su ono najčistije što smo u stanju da napravimo. Ta naivnost koju poseduju, mi nemamo, odavno smo je zaboravili i izgubili. Odavno smo postali robovi novca i uspeha i svega što donosi društvo, bilo to dobro ili loše. Zato je pravi dar imati dete. Možda je i egocentrizam pomirisati svoje dete i utopiti se u detetovom mirisu koje je u stvari tvoj miris. Možda? Možda sigurno jeste.

Roditelji, naši životi ništa ne vrede ako decu ne izvedemo na prav (ne pravi, već prav put). Naše je da ih usmerimo, ne da ih obavezujemo. Naše nije da od njih pravimo male robove uspeha, ne po svaku cenu. Niti je svako dete Novak Đoković, niti treba da bude. NIje svako dete Marija Serdar, niti treba da bude. Svako dete je remek delo koje nosi talenat, a mi treba da mu pomognemo da ga otkrije. Naše frustracije treba da ostavimo sa strane, i da ono najbolje što smo mi naučili u životu – njima prenesemo. Ono što je loše, nažalost će sami iskusiti.

Koliko puta mi je moja ćerka rekla “Ne volim te više”. Ne znam, ne želim da brojim. To nije njen odraz mržnje prema meni, već odraz njene slabosti koja ne nalazi drugi način da mi da do znanja da nešto nije u redu. Bira način koji je najbrži, a koji je za mene najgori. Kao mačem da me saseče kad mi tako nešto kaže. Radije bih sam sebi nož zario u stomak. O, još kako bih to uradio! Koliko samo zaboli. Od poslednje i najviše vlasi na glavi pa do stopala. Bol za koji nema leka, zbog kojeg ne mogu da se sklupčam u fetusni položaj i čekam da prođe. Samo zadržim poslednji zapamćeni izraz lica “ništa me ne boli” i čekam da se sa sobom dogovorim, da shvatim šta njoj smeta, da joj pomognem, pa tek onda sebi da ublažim bol i objasnim sebi da je ona samo dete.

Ali, sve to nije bitno jer, kad saberem koliko mi znači, koliko nosim sa sobom uvek na putovanje njene šnale, jelku od papira, crteže u automobilu koje nacrta na zadnjem sedištu dok je vozim, gumice za kosu, baby labelo, bušan balon, trubicu…. Kad saberem koliko puta me je zagrlila svom svojom snagom i, rekla “tata, volim te!”, sve ostalo nije bitno. Ni bol u stomaku, ni bol u svakoj kosti i pori. Ništa ne postoji. Samo ona.

 

About the author

Adria Daily Magazin

Adria Daily Magazin

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com
Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

Add Comment

Click here to post a comment

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.