Sudbina?! E, pa ne može!

0

I dalje ne verujem u slučajnosti. Ne verujem u prepuštanje sudbine. Zapravo, ne verujem u sudbinu. Sećam se, pre dve, tri godine, pisao sam na nekom blogu i često bih dobijao komentare „svaka čast“, „moglo je i bolje“… Sve u svemu, jako slični komentari, sve dok jednog dana nisam video komentar „Molim te, nemoj da nipodaštavaš značenje i veličinu Sudbine, ako ne možeš da je shvatiš, nemoj da pišeš…“

Komentar kao i svaki drugi „internet komentar“. Bez pokrića, bez ideje kakva osoba ga je napisala, osoba ili imaginarni sklop radoznalosti, kompleksa ili ko zna šta već. Ne, ovaj komentar me je povredio, sujeta je proradila. Sedi, razmisli…Sudbina? Znaš li zaista šta je to?

Da li je ova kafa što pijem dok pišem ovaj tekst, zapravo Sudbina? Svako jutro, svako buđenje, položen ispit, zdravstveni problemi…Je l“ i to sudbina? „Pogledaj ga, znam ga, dobar je čovek, ali ga nikako neće, Sudbina, šta li je…“

Ne znam, a ne volim da ne znam.

Bitna je ta… reč, šta li je već: Sudbina? Koliko god pokušavao da je pročitam nežno i sa osmehom na licu, ne može. Gruba je. Govori li to i previše?

Uvek sam zastupao teoriju da ne postoji, da je jednostavno smišljena da bismo lakše prihvatili događaje ili pojave oko nas na koje ne možemo da utičemo. Pa onda, je l to sudbina? Nedodirljivo, nepromenljivo i sveto? Ne, ne sviđa mi se to. Činjenica da ne možeš da menjaš koliko god se trudio i da ne možeš da utičeš koliko god ti nešto ne odgovaralo, mi i previše smeta i previše me sputava da bih je prihvatio i pomirio se sa tim.

Moj život, moj dan, moje raspoloženje, moj sklop životnih okolnosti, a reditelj sasvim drugi? Ne biram ni ulogu, ni film, čak ne biram ni kadar iz kojeg će me posmatrati? Ne, ne prihvatam to!

Kao i svaki prosečni Beograđanin, bolje rečeno provincijalac, često prošetam najpoznatijom beogradskom ulicom. Uvek je isto. Ljudi koji zuje oko tebe, ulični prodavci i nekoliko umetnika koji ispaštaju zbog svoje sudbine. Ali, nikada ne razmišljam o njima, potisnuti su zbog njega. Njega, koji stoji na početku ulice, savijene kičme, spuštene glave, zarasle brade, i tiho, skoro kroz jecaj izgovara „Cveće, kupite cveće„. Uvek mi bude teško kada ga vidim, kada ga čujem kako se on suočava sa svojom Sudbinom i opet je mrzim. Mrzim je iako nisam ni siguran u njeno postajanje, mrzim je iako je putokaz, mrzim je iako je odličan alibi za sve negativne stvari koje si uradio tokom svog „isplaniranog života„.

Sudbino, ti ne postojiš. Znaš, ti želiš da postojiš, mi smo te izmislili i to ti se svidelo, s tobom nam je život lakši, kao i sa Bogom. I zato, ostavi me, idi. Ne želim te pored sebe, kriv sam za svoje postupke, ponosan sam na svoja dela i ti sa tim nemaš ništa. Odlazi.

Još jedan tekst je napisan. I eto, ova rečenica bi trebalo da bude poslednja, ali…da li ja to želim, ili je Sudbina opet odlučila umesto mene?

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend