Znam dobro pesmu od Legendi odakle sam povukao naslov ove kolumne. O, još kako znam reči pesme. Nekad mi je bilo lako da pevam bez posebnog osvrta na tekst. Samo izgovorim reči, i kao vetar reči odu. Ne bavim se njima. U stvari nisam se bavio njima. Sada je drugačije. Sada i kad pročitam telefonski imenik u svom mobilnom, znam da se nasmejem na neke brojeve, na neka lica, situacije. Moj desni brk zna sada da se popne ka obrazu. Da, baš taj brk za koji kažu da pokazuje moju pravu narav. Prokleti Temperament!
„Stižu i četrdesete
pitanje rađa pitanje
šta mi to gasi nemire
gde li to život uvire“
Je l’ ste se malo štrecnuli ako ste moja generacija, ili ako ste mi blizu? Je l’ gledate kako vam dete raste pred očima i postavlja sve komplikovanija pitanja na koja možda nekad i ne želite ni sebi da odgovorite? Ne, nije ovo reklama. Nema čarobnog rešenja koje će da vas oraspoloži.
Neizbežno je, kaže psihologija, a ja joj verujem, da čovek kad dođe pred trideseti, četrdeseti ili pedeseti rođendan, sebi postavlja razna pitanja koja kao da nikad ranije nisu postojala. Tako sam i ja upao u zamku koju sam sebi svesno postavio. Vršim evaluaciju svake svoje odluke u poslednjih 10 godina. Pitam se šta mi je trebalo ovo ili ono. Naježim se kad pomislim koliko sam para bacio na patike, farmerke, razne izlaske, kola, ili neke devojke koje su mi posrkale energiju! A onda odem dalje…
Postavim sebi pitanje čemu uopšte ovaj život kad smo vremenski limitirani? Kad nemamo samo tu mogućnost u životu da promenimo, onda jednostavno nije mogućnost.
Mislite da sam izmračio? Ne. Ono gore tek sledi.
Dakle, imam dva druga, dvojicu kolega, muzičara kojima posvećujem ovu priču: Jedan je stariji od mene godinu dana, drugi je mlađi. Ja nekako u sredini, mada joj nekako ne pripadam.
Dakle, ovaj stariji je prošle godine pred svoj 40. rođendan izmračio ne sebe, nego celu našu muzičku ekipu. Počeo je tako što je na mesečnoj bazi išao na SVE ali SVE provere: krv, urin, stolica, hormoni, testosteroni, avioni, kamioni, na sve moguće se testirao. Radio je tumor markere, svaka nova bolest koja se pojavila, on je već imao, te je odmah trčao na testiranje. Bukvalno sam šizeo od njega. U početku mi je bilo smešno a onda je sve počelo da se menja. Na gore.
Dugi rukavi u sred leta. Crne dukserice i pantalone jer su mu mladeži osetljivi na sunčevu svetlost. Znači, ozbiljno se kadnidovao za hospitalizaciju. Autohospitalizaciju! Iskreno, zainteresovao me je kao svojstven slučaj i, kad sam počeo da se bavim njegovim životom, shvatio sam da to ima veze sa prokletim rođendanom. Elem, prošlo ga je jer je želeo promenu. Okrenuo se onim što život čini lepšim: svojoj deci, sportovima, društvu, izlazcima.
Promenio je sve. Na bolje!
Ja sam uvideo da i mene čeka ista sudbina pa sam je predupredio. Slučajno a namerno sam promeno sve što me činilo nesrećnim. Na prvom mestu KILOGRAMI. Ogromne količine viška kilogama. Prešao sam na zdravu ishranu, ili bar zdraviju. Unormalio sam obroke. Počeo da doručkujem što nikad nisam. Kupio sam bicikl. Čekam zimu da skije krenu niz Jahorinu, ali ove godine sa 15 kilograma manje na njima. I da, srećan sam jer sam se promenio na bolje.
Nisam baš dobri skaut ali, čekam sad ovog „najmlađeg“ što puni 40 dogodine, da mu objasnim šta ga čeka i da predupredim tu mušku postporodjajnu depresiju.
Nauk: Uvek možete promeniti svoj život na bolje. Ne treba ti okrugla cifra. Samo volja. Verujte mi. A kad se vi dobro osećate, i okolina će se bolje osećati. Ona najbliža. Ona najbitnija.
Add Comment