Šest godina od fizičke smrti Mome Kapora

0

Baš ovih dana čitam knjigu Mome Kapora, njegove „Ispovesti“, pretposlednju knjigu koju je objavio 2008. godine. S obzirom da sam rođen nakon dvadeset i jedne godine od objavljivanja knjige „Beleške jedne Ane“, čitanje Mominih „Ispovesti“ mi dođe kao čitanje jednog posebnog istorijskog romana, iako je u pitanju zapravo autobiografski roman.

Svaka stranica te knjige vodi me i prikazuje mi neka vremena u kojima ja nisam bio ni u planu, to su mila vremena, puna ljubavi i nezaboravnih prijateljstava, vremena u kojima su se sati provodili po knjižarama prepunim ljudi i knjiga, gde se moglo piti hladno belo vino, čitati omiljene knjige i sastajati sa tajnim ljubavima – jedno takvo izgubljeno mesto, koje je Moma opisao i čiji duh je ponovo oživeo, je nekadašnja knjižara u Cetinjskoj broj 6. Tokom čitanja putujem zajedno sa Momom po raznim ateljeima, galerijama, antikvarnicama, obalama Save i Dunava, naravno i kafanama. Ko je bolje (može li iko to bolje?) opisao duh starih kafana, u čijem opisu, kada se čita, kao da se oseti miris duvana, alkohola i kiselog kupusa?! Da nema Mome Kapora verovatno nikada ne bih upoznao, pa makar i putem čitanja i uz pomoć moje mašte, danas gotovo mitska stvorenja – usmene književnike: „guslare bez gusala“, koji su riznice pročitanih knjiga i gomilu iskustva govorom prenosili kroz dim i polutamu starih kafana – njihovih jedinih pravih radnih mesta (ako uopšte može za te ljude da se poveže izraz „radno mesto“). „Ponekad mi je više vredelo pola sata slušanja nekog usmenog književnika pred ponoć, nego, posle toga, čitanje tri toma nečijih sabranih dela!“ (M.K. „Ispovesti“)

Ima tu zabeležnih i teških, burnih vremena.Vreme nemira, nesloge i mržnje, smrti i krvi. Vreme granata, tenkova i spavanja po rovovima i šumama, dok iznad glava lete meci i pucaju šišarke na drveću. Ali ovo crno vreme nadilaze i prevazilaze sve one ljubavi, prijateljstva, nežni dodiri, strasni pogledi i neuništiva moć umetnosti.

Stvar je vrlo jasna; kada poželim da saznam nešto o vremenima i periodima kada je čovek mogao piti i jesti za džabe u kafanama onda kada nije bio pri parama, kada su uopšte kafane bile one prave, originalne kafane (u poređenju sa kojima većina današnjih mesta koja se vode pod nazivom „kafana“ nisu čak ni bleda kopija njih), kada je zaljubljena osoba pisala pisma drugoj u koju je bila zaljubljena i kada su monumentalna dela stvarala mnoga velika imena i duhovi, koji nisu marili za novac i slavu, već za karaktere njihove i njihovih dela, dakle, kada dobijem želju da uđem u te čudesne svetove, ja otvorim neku knjigu ovog pisca i slikara.

Kažu da je Momo Kapor jedan od poslednjih beogradskih boema. Dok se sam Momo užasavo reči „boem“, ali zar to ne zvuči kao nešto što bi pravi boem rekao? (Boem nikada za sebe ne bi rekao da je boem!) Na kraju krajeva to je najmanje bitno, koju ćemo etiketu dati ovom velikanu srpske umetnosti nije ni važno, ono što je bitno je da je on nama ostavio svu tu veliku umetnost, umetnost knjiga i umetnost slika, kroz koju je i juče i danas i kroz koju će i sutra živeti, on i sve ono što je on predstavljao. Danas je šest godina od fizičke smrti Mome Kapora, njegovu duhovnu besmrtnost čvrsto obezbeđuju sva ta umetnička dela u kojima je rasut i utisnut njegov neuništivi karakter.

Oglašavanje

O autoru

Nikola Ačanski

Egzistiram i u toj egzistenciji jurcam za, po svemu sudeći, nepostojećom suštinom sebe, drugih i prirode. Jurcam poput blesavog psa koji laje na točkove automobila i koji svoju jurnjavu na kraju obično završi pod nekim točkom. Svakog drugog, trećeg dana pomislim da sam je uhvatio, ali svaki put kada otvorim šaku suštine nema.

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend