Moj Ugao Srbija

Sada je sve čisto

Pada kiša. I veče polako pada. Nalazim se u svojoj vikendici, u sobi, pored kamina. Vatra gori i pucketa kao i u toku najradosnije večeri Hrišćana, u toku “Badnje večeri“. Obasjava moje zamišljeno lice. Posmatrajući vatru zapitam sebe: ‘’Kako je priroda istovremeno toliko kompleksna i toliko jednostavna? Kako se brzo pronađu kompatibilnosti između nekih stvari u prirodi i stvori čudo? Zašto to nije i slučaj sa ljudima?’’

Okrećem glavu na desnu stranu i gledam u pravcu prozora na kome se slivaju kapi kiše, kao na licu osobe čije ranjeno srce plače. Ustajem i krećem u pravcu ormara u kome držim svoje piće. Piće za ovako “posebne” prilike. Družina sastavljena od “Aleksandrije“, “Štoka“, “Džeka“, “Čivasa” i “Moeta“. Sa svima sam se vremenom pomalo družio. Oni su u tom ormaru već “omatorili”. Uostalom, za njih kažu da “što su stariji to su bolji“, što nije slučaj sa ljudima. Za njih važi da što su stariji sve manje privlače nečiju pažnju. Za večeras biram “Aleksandriju”. Uzimam kristalnu čašu i nalivam do vrha. Vraćam se i sedam u svoju fotelju. U fotelju prekrivenu plišom, mekoj poput svile, udobnoj poput oblaka, a toploj kao da sam ogrnut životinjskim krznom. Lagano ispijam crno vino i razmišljam o sreći, o ljubavi, bolu, ljudskosti, bezosećajnosti, o prolaznosti života. Miris drveta podseća me kao da se nalazim u brvnari a ne u kući. Sa kišom neretka je pojava i grmljavina, borba silnih munja, ali ih ove večeri nije bilo. Ponekad mi pažnju odvuče samo sekund u kome nebo zablista od sevanja. U trenutku kada sam ispio i poslednju kap vina iz čaše, kiša je prestala da pada.

Izlazim napolje i idem putem betonske staze u dvorištu. Znam da je kiša neophodna. Potrebno je napojiti ovu žednu zemlju, sve te biljke i poneke životinje. Ali ujedno je i svima potrebno jedno kupanje. A setimo se samo koliko se parova na kiši svađalo i mirilo, koliko se njih sastajalo i rastajalo, a koliko je tek zaplesalo, svakoga kome je ta kiša sakrila suze i bol. To su razlozi zbog kojih kiša i mora da pada.

Kažem sebi: “Sada je sve čisto. Možeš malo da prošetaš“.

About the author

Nikola Stojanović

Nikola Stojanović

UREDNIK za Srbiju | Adria Daily magazin | Njegove tri najveće ljubavi u umetnosti jesu: gluma, pisanje i novinarstvo. Smatra da je kreativnost osnova kulture i umetnosti, odnosno multimedije – bez kojih je život besmislen! | Redovni je član Udruženja novinara Srbije (UNS) i Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS).

Add Comment

Click here to post a comment

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.