Moj Ugao

Policijo, oprosti!

Koliko sam samo puta napravio plačljiv izraz lica od svoje 18. godine pa do ovih skoro 40.? Pa, realno, ne mnogo ali, garantujem da je 99% tih tužnih izraza lica vezano je za hvatanje u saobraćaju kako činim prekršaj.
Ajde, nemoj da mi se sad tu zgražavate kao vozite 50 km/h kod Palate Srbije u Beogradu, ex zgrada SIV-a, ex zgrada Palate Jugoslavije ili Palate državne zajednice Srbije i Crne Gore. Koliko samo naziva za jednu zgradu, za period od dve decenije, tuga! Elem, da tu je baš ograničenje 50 km/h. Tu su nekad stajali policajci i zaustavljali, sad su tu kamere. Ta je ulica, po mom skromnom mišljenju, ulica Tužnih smajlija, svih onih koji voze od 51 km/h pa naviše. Palata Tužnih Osmeha, može i tako. OK, ne bavimo se politikom.

Taj plačljiv izraz lica je vrlo često i vrlo vešto nacrtan na našim licima kad napravimo nešto što baš nije po zakonu, a bivamo uhvaćeni. Verujem da policajcima delujemo smešno. Verujem da su istrenirani da iskuliraju taj naš nesrećni izraz koji moli da nam ne piše kaznu jer upravo nam je javljeno da: žena mi se porađa; gori mi stan; čekam ortaka iz vojske kojeg nisam video 20 godina; tašti je pozlilo; ne radi mi brzinomer. I zato kad padnemo na tom testu uglavnom poluotvorenih usta izgovaramo: Ajde, piši mi pojas? Izraz lica se i dalje ne menja. Tužan.

Retko, u stvari tačnije, ja nikad taj izraz lica nisam video kod OSL (ovlascnih službenih lica) ili lepše, policajca ili pandura. Nikad. Do juče, do danas.

Iako znam da su od krvi i mesa, vrlo često nemaju razumevanja i tolerancije. Ipak, trudim se afirmativno da se bavim životom. I zato, Policijo oprosti što ću izneti da imaš/te emocije.

Priča 1.
Vozim dete iz vrtića i, čim sam je smestio i vezao u njenom malom, slatkom zelenom sedištu dijagonalno iza mene, gđica Pat mi smelo zatraži da gleda crtaće. Pošto mi još nije stigao naručeni držač telefona na sedištu, ja joj dajem telefon u ruke i puštam joj omiljeni crtać sa YouTube-a. Epizoda se posle 3 minuta završava, taman kad sam stao na semaforu na kom je bilo crveno. Tražim joj telefon da mi doda da bih joj pustio još jednu epizodu jer me je zamolila (ne volim da joj dajem previše telefona ni interneta, nekako volim da to bude izbalansirano, 2-3 epizode od 3 minuta i to je to).
Puštam joj sledeću epizodu, dajem telefon u ruke i menja se svetlo. Zeleno, krećem. Završava se epizoda, stajem na pešačkom prelazu kod škole. Deca prelaze a cratć se završio. Taman, sad ću da joj pustim i treću epizodu i to je to. Dodaje mi telefon, dok mi auto stoji i, tog trrenutka dok ja uzimam telefon u ruku, vidim saobraćajca kako me gleda i kako diže ruku – pokazuje da priđem kolima i stanem sa strane. Ne spremam onaj tužni izraz lica jer iako mislite da sam to upravio uradio.
Prilazi OSL, kaže mi dobar dan, pozdravi rukom. Odgovorim isto manirski, jer sam tako zemunski vaspitan. Vozačka, saobraćajna, lična karta, ja dodajem i fizički i verbalno – uz izvolite. Nasmejan je police officer, ja ništa manje. Kaže mi: – znate li zašto sam Vas zaustavio? Klimam glavom kao student na diplomskom zadovoljno znajući da ću položiti. Još mi kaže: – onda ne treba da Vam pričam da je upotreba mobilnog telefona u saobraćaju tokom vožnje zabranjena? Lepo izgovori gospodin, naučeno i tečno. Kažem kratko i jasno: – znam. Bum! Neočekivan i brz odgovor, nije se nadao. Ali, ne vadim se, ne pominjem načelnike, taštu, požar. Objasnim da sam od deteta uzeo telefon dok mi je stajao auto da bih joj pustio crtani. Pokazujem link na YT. Policajac pogleda Luciju pa mene, tužan osmeh, ali iskren. Kaže mi: – prijatno – i ode.

Priča 2.
Malopre se logujem Twitter nalog, vidim da dosta ljudi sa kojima kuckam na istoj socijalnoj mrezi retweet-uje sliku na kojoj je naš srpski policajac koji drži malog Sirijca. Slika previše jaka da bih je opisao rečima. Slika koja meni izaziva tugu i sreću u isto vreme. Mališan nije svestan ni šta, ni gde je, ni kako. Premali je, jednostavno. Ali se smeje, dečije, iskreno, nesputano. Možda ima 4 godine? Ne zna ni šta je dobro, ni zlo. Mazi se u pravom iskrenom smislu sa licem policajca koji ima taj isti osmeh. Policajac zna gde je mališan. Dobro zna šta to nesrećno dete čeka, i zna šta je izgubilo i šta nikada neće moći da nadoknadi. Dom, sigurnost.

Da, proveo sam vas od nasmejanog lica sa početka teksta do tog tužnog smajlija. To je život. Trudite se da ako ne pomognete, bar ne odmognete. I trenutno i ja imam taj “smajli’ na licu.

About the author

Adria Daily Magazin

Adria Daily Magazin

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com
Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

Add Comment

Click here to post a comment

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.