Plava prostitutka ne zaslužuje takav tretman

0

Četvrtak uveče. Dosadno, jako dosadno. Znam da za par hiljada dinara mogu da okrenem broj iz oglasa i da bilo koji, ali, bukvalno, bilo koji broj, koji krije tako slatke reči “Masaža za gospodu”, krije i prostituciju aka kurve. Šta drugo, nego nazovem. Divan ženski glas kaže da usluga košta 5000 dinara, i da moram još da platim i usluge taksija, tamo i nazad. Nasmejem se mangupski, a uljudno kažem: “Naravno“.

Zvoni neko na vratima:

– Ćao, ja sam Violeta.
– Ćao, ja sam Filip.

Vitka, 175 visoka, crnokosa, sa haljinom koja je spremna za odlazak na Oskara ili u Kan. Dovoljno bezobrazna, a savršena za moju maštu.

‘‘Sedi. Šta ćes da piješ?’’ – kezim se kao mačor u februaru.

Oboje znamo šta nas čeka, ali….lepota je u čekanju.

Već smo na stolici, stolu, u kuhinji, na tepihu, u kupatilu, pored ogledala, u predsoblju, pored zida, nosećeg, pa nenosećeg,  na prvom spratu kuće, pa u podrumu, na veš mašini, na mašini za sušenje veša. Poza 3, 17, 45, 68, 69. Jedna, druga, peta erekcija, uzastopni orgazmi oboje. Ludilo.

Ne. To nije moja priča, ne. To nije moj film.

Moja priča je pretužna, nesrećna. Moja priča nije: “Odvalio sam je”; “Zapamtila me je sigurno”; “Posle mene nije radila sigurno 7 dana”; “Kakav sam bog, car”.

Greška!

Moja priča počinje pre 7 dana, kada sam se nakon svirke u Kuli uputio u Novi Sad, gde je većina moje muzičarske ekipe i gde nam je polazna tačka za sva putešestvija. Tu ostavljamo opremu i manjinski deo benda, bubnjar i ja, krećemo za Beograd.

Tako počinje moja priča.

Stigli smo kasno, odnosno rano u Novi Sad, oko 4 ujutro. Svirali smo celu noć, a sada smo spremni da za nekih 40-ak minuta stignemo do Beograda, i da se još jednom podelimo na Zemun i Voždovac, na violinistu i bubnjara.

Dok izlazimo kolima iz Novog Sada, kažem usput da bih voleo da stanemo na pumpi kod tzv. Kaćke petnje i da pazarim vodu i još (zlo)upotrebim toalet, koji pripada pumpi. Moj muzičarski saborac se sa mnom slaže, i dodaje da bi i on da pazari neku tekućinu za poslednji napor pre vožnje i na kraju, kreveta. Dakle, stajemo. Pumpa na Kaćkoj petnji, koja je inače poznata po damama noći i ni po čemu više, radi 00-24, skoro kao i ladies of the night. Izlazim i kažem pumpadžiji cifru i vrstu goriva, usput i hirurški tačno. Seba, Voždovački bubnjar, ostaje u kolima.

Ispred mene staklena vrata, koja se otvaraju na senzor. Sa leve strane se nalazi mali šank i 3 stolice za malim stolom, i drugi sto sa istom količinom stolica. Desno vodi put ka kasi, ali, da bih došao do pulta za plaćanje, moram da prođem kroz mnoštvo rafova, koji nude sve. Ispred mene je jedan divni lavirint, odakle sa svih strana i ono malo para u džepu, sa rafova mame, čokolade, pića, durexi, kafe… i sve ono, što mi ni najmanje ne treba, a mozak tako podlo želi.

Prilazim kasi, plaćam šta treba i najavljujem da idem do toaleta (potpuno nepotrebno, ali tako sam vaspitan). I to je nepotrebno. Tog trenutka, u objektu koji se zove pumpa, nalazimo se samo prodavačica, koja kao po kazni radi treću smenu, i ja, putnik.

Izlazim iz toaleta i dok govorim: ‘‘Laku noć’’, primećujem da više nismo sami. Ona je ušla i sela pored vrata. Sela je za mali sto sa tri stolice. Moram proći pored nje da bih izašao, i sad je sva moja svesna i nesvesna pažnja usmerena na nju. Ona me strelja pogledom. Ona ima oko 40 godina i izgleda malo starije. Ona ima na sebi 3 majice različitih boja i nažalost dimenzija, preko končani dzemper, koji ne odoleva baš vremenu. Ima savršeno uske pantalone, koje još uvek ocrtavaju njene zgodne noge, na koje je i stavila atak. Ona ima štikle od 15 cm i neuredna stopala. I na kraju, ona ima dugačku plavu kosu, koja je bila negovana pre njene prve, a svima treće smene. Ona ima predivno lice, na kom je svaka noć ostavila i više nego trag. Pored velike količine pudera i karmina, ne mogu, a da ne vidim umor i tugu, zavijeni u šareni poklon papir, i tog trenutka lažni osmeh, koji je tu samo iz jednog razloga.

Ne, lutko, nisam ja tvoj večeras. Verovatno nikada neću ni biti. Spustio sam glavu i pogled. Ne zato što nisam mogao da je gledam na korak prolaska pored nje. Spustio sam, iz svog nekog poštovanja prema njenoj patnji. Nekako, intuicija mi je tako naredila, bez mogućnosti za razmišljanjem. Odradio sam to tako, kao da sam uradio 1000 puta, kao vojnik, koji stane i pozdravi zastavu kada se himna intonira. Uradio sam to rutinski.

Ulazim u auto, saputniku ćuškam izbor tekućine koju je naručio.

Pita me: ‘‘Čemu promena na licu?’’

Ni sam nisam svestan da je imam. Imam 40 godina, a i dalje ne znam da sakrijem neke stvari. Pričam šta sam video i kako sam je doživeo.

Nju. Bez imena i prezimena. Nju, sa preteškim poslom. Nju, koja radi noću. Nju, koja je izložena bolestima raznim, ljudima još gorim. Nju, koja će sa mušterijom da se cenka za 200 dinara manje, a možda joj tih, baš tih 200 dinara život znači. Nju, na kojoj će vecina da leči frustracije. Nju, koja nema socijalno, penziono. Nju, koja će otići u penziju kada više ne bude bila atraktivna, kada joj ni šminka više neće pomoći, ni osmeh, ni te dugačke noge. Nju, koju niko neće hteti. Otići će u zasluženu penziju a neće je imati.

Znam vaš odgovor. Sama je birala posao. Pa, možda i jeste, a možda uglavnom nije. Takav posao se bira kad nemaš drugog izbora. Čak i da je birala puna srca i pameti, da li stvarno zaslužuje takav tretman? Pa, ne bih se kladio. Ne bih se kladio uopšte…

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Nepomirljivi sam liberal, ateista, zagovornik građanskog društva. Ne volim tabue. Dakle, u Srbiji manjina! Od prezimena do političkog/životnog opredeljenja.

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend