Želeo sam nešto da napišem. Uh, kolika je to želja bila. Velika do neba i nazad. Ali nisam znao šta. Nisu mi prsti još bili razrađeni… A i nije mi se dalo glavu da razbijam. Kako bi bilo lepo, mislio sam, nešto napisati, napiskarati, iskucati, zakucati… Pa da se to onda čita, komentariše, čuje! Da ljudi udišu i izdišu, zatvarajući oči, govoreći: “Pa, ovo je genijalno! Zaista genijalno.” Mislio sam da to tako ide. Zaželiš, zamisliš i eto je! Priča. Ali polako, derane. Saznao sam tek kasnije – ako želiš nešto da napišeš, u startu si propao. Pisanje se ne želi, ono se samo nudi, malobrojnim izabranicima koji nose znak na čelu. Ostali su foliranti. Ni sam još uvek ne znam koji sam. Drugi, uvek drugi, reći će gde pripadam.
Add Comment