Miris farbe širi se holom Muzeja savremene umetnosti. Zadovoljni domaćini dočekuju posetioce za pultom, ćaskajući sa njima o današnjoj izložbi. Stari i mladi ljubitelji umetnosti sa ushićenjem šetaju nivoima ove blještave, raskošne građevine, koja već pedeset godina unazad sa ušća Save u Dunav obasjava Beograd svojim moćnim zdanjem.
Prolazim pored uredno sređenog travnjaka i čuvenih ašova u dvorištu muzeja. Nisam jedina koja se divi eksterijeru – prolaznici, mahom stranci, pokazuju na sređeno dvorište, nanizane borove i od sunčeve svetlosti sjajne, bele skulpture. Prolazim kroz stakleni hodnik i ulazim u muzej. Dočekuje me prijatan gospodin iz obezbeđenja, uzimajući mi kaput: „Znate, proputovao sam ceo svet zahvaljujući folkloru. Kad odete u inostranstvo, uhvate vas za ruku i prvo vode po muzejima. Ovaj u kom se sada nalazite je jedan od najlepših koji sam ikada video“. U pravu je. Pred ovom zgradom niste mogli ostati ravnodušni ni kada je bila zarđala i napuštena, za vreme višegodišnje rekonstrukcije.
Iako nekoliko stotina ljudi korača muzejom, odzvanjaju koraci druga Tita, koji je pre pola veka svečano presekao traku i obavestio Jugoslovene da je jedna od najsavremenijih zgrada posleratnog doba u funkciji. Muzej savremene umetnosti zasijao je punim sjajem 1965.godine. Svakim danom, sabirajući korake cenjenih diplomata, umetnika, glumaca i sveg tadašnjeg „krema“ društva, dobijao je sve veći značaj. Autobusi sa nemačkim i italijanskim tablicama često su se parkirali ispred muzeja. Iz njih su izlazili i studenti arhitekture i umetnosti, koji su pomno pratili svog vodiča i slušali o arhitektama Ivanu Antiću i Ivanki Raspopović, po čijem je projektu muzej izgrađen. Njen prvi upravnik, g.Protić, dizajnirao je muzej i oplemenjivao ga novinama, boraveći u Parizu među značajnim predstavnicima umetnosti. Beograd je išao rame uz rame sa modernim idejama . Tik uz Kirka Daglasa razgledala je Pikasova dela i glumica Sofija Loren, daleko poznata po svojoj lepoti. Volela je umetnost; kako je i sama bila umetnica, morala je da poseti jedan od najpoznatijih i najcenjenijih muzeja tog doba.
Na trećem nivou studentkinja istorije umetnosti okupljenim posetiocima priča o nastanku Lubardine „Kompozicije sa primorja“. Oni koji su pregledali sva dela Petra Lubarde stoje na omanjim terasama, sa kojih se vidi cela Kalemegdanska tvrdjava. Neki s vremena na vreme podižu pogled, diveći se krovu ove znamenitosti, kroz koju bije bela svetlost, osvetljavajući svaki ugao muzeja. Treći i četvrti nivo vrve od skulptura različitih oblika i veličina, koje su stvorile vešte ruke raznih vajara. Oni koji su ugledali crno-beli virtuelni pod ispod sebe i crteže raznih oblika u crvenoj i crnoj boji duž celog zida, nalaze se na poslednjem, petom nivou. Tek oni mogu osetiti svu moć i prostranstvo, posmatrajući ceo muzej sa svim svojim slikama, crtežima i skulpturama – kao na dlanu.
Vreme je skupocena stvar. Prolazi i više se ne vraća, kao ni sekunde i minuti koje je otkucao sat okačen na ulazu u Muzej savremene umetnosti. Poput muzeja, više nije u funkciji. Kao nekada koraci druga Tita, Sofije i hiljade posetilaca, danas ovim napuštenim prostorijama odjekuju moji. Zastajem pored upečatljive i očuvane skulpture „Zakrivljena forma“ čuvene Olge Jevrić, koja čuči u moru drugih umetničkih tvorevina rasutih po sveže oribanim pločicama prvog nivoa. U velikim staklenim posudama zarobljene su skupocene figure poznatih tvoraca. Bacam pogled na slike na gomili, spremljene za fotografisanje. Zamišljam plavokosog dečaka krupnih plavih očiju, koji, puštajući da radoznalost radi za njega, vuče tatu za rukav da mu objasni zašto delo Đorđija Crnčevića ima dve glave, a ne jednu kao i svi ljudi. Zamišljam penzionere koji nakon obilaska ovih 1500 kvadrata ispijaju čaj u holu muzeja, ćaskajući o akvarelu i nadrealistima. Zamišljam porodice koje, nakon dvočasovnog kulturnog uzdizanja, sunčano nedeljno popodne ovog toplog novembra provode na klupi u dvorištu ove građevine i neiskošišćenom zelenilu Parka prijateljstva. Zamišljam jedno zdravo društvo, koje razvija i neguje svoja dobra.
„Vodite racuna, hodajte izmedju ovih kocki, kako vam nešto sa plafona ne bi palo na glavu!“, govori mi gospodin zaposlen kao obezbedjenje muzeja. Silazim sa petog nivoa na malu terasu, posmatrajući Tvrdjavu kroz prljavo, zapusteno staklo. Bacam pogled na deo dvorišta iza muzeja i vidim siluetu starije gospodje. Vrši nuždu u sred podneva, skrivena u korovu i žbunju obraslim oko skulptura. „Nije to, dete moje, ni prvi ni poslednji put. Jedino što nam preostaje jeste da stanemo na put i prodajemo toalet papir, mozda bismo i skupili neke pare“, reče gospodin Obezbedjenje, tužno se osmehujući.
Rekorup…pardon. Rekonstrukcija je u toku. Završetak radova najbolje je opisao jedan od retkih stanovnika ove zgrade, koji me je, davajući mi dokumenta i garderobu, srdačno pozdravio:“ Dođite nam ponovo i pre 2763. godine, kad se radovi privedu kraju!“.
Iako nemaju struju, grejanje, a ni vodu na svim česmama, malobrojni stanovnici ovog muzeja zadržali su smisao za humor, učtivost, dobro raspoloženje i optimizam. Rade svoj posao kvalitetno, uz nadu da će dočekati svetliju budućnost muzeja i kulture. Koliko je nula potrebno za rekonstrukciju kulture? Mnogo. Mada, bez volje, nule su samo deo protraćenih miliona.
Muzej savremene umetnosti obeležje je jednog doba i osim zarđalih stubova i zapuštenih spoljašnjih delova, menjanje spoljašnjosti uništilo bi njegovu autentičnost – promenite samo fasadu i izgubili ste odraz jednog vremena. Unutrašnjost je ta koja vapi za promenama. Vapi za inovativnošću. Potrebno je da MSU bude u službi modernog doba, u službi poznatih srpskih i svetskih umetnika. Kao što njujorški muzej, koji leži na ruševinama dve kule bliznakinje, prati svetski trend, događaje i prilagođava svoju unutrašnjost zahtevima modernog doba, tako i ovaj muzej koji leži na ušću dve reke mora krenuti tim stopama. U suprotnom, zaslepeće ga svetlost splavova, pojesti korov, a dotući (ne)kultura…
Add Comment