Oronuli ljudi

0

Odlučili smo da počnemo sa pivom, sa njime ne možete da pogrešite. Sedimo u nekom pretencioznom kafiću punom hipstera i razgovaramo. Ne znam tačno temu razogovora, okrenula sam se pivu. Ipak, Igor me vraća u realnost. Ostavlja me samu u kafiću jer kako kaže ide da nam reši buksnu za večeras. Biće ovo lepo veče, ipak.

Razmišljam o svim emocijama koje ću da ugasim, o ravnodušnosti koju sam toliko prezirala, a opet sam joj se uvek vraćala. Pitam se šta je dobro, a šta zlo. Koja je razlika? Ono što je za mene dobro, za druge osobe je zlo, i obrnuto. Nema smisla. Svakako, krajnja tačka je smrt, pa da li onda uopšte postoji dobro i zlo? Zašto se izvinjavati za nešto kada je to bila situacija preživljavanja? Mislimo kako smo bolji od životinja, ali nismo. Životinje se međusobno likvidiraju samo radi lanca ishrane, a mi se uništavamo međusobno, samo radi ličnog zadovoljstva. I opet, tražimo opravdanja u našim postupcima. U ruci dogorela cigareta peče moje dlanove. Imam lepe dlanove, nežne. Vidim Igora kako opet ulazi i odmahuje mi. Ispijam pivo i odlazim sa njime. Idemo da letimo, negde daleko u svetu ravnodušnosti. Odlazimo na neko slabo prometno mesto. Dvorište škole. Niko više ne voli škole. Slično je i sa grobljima. Ni u školi, ni na groblju nisi važan. Ni u životu. Pokušavamo da smotamo buksnu, ipak, rizla se cepa kao i moja duša. Hladno je, oktobar je. Ipak, hladno je još od jula. Mojoj duši je hladno. Igor radi na buksni, a ja sedim i čekam. Ne znam šta čekam. Buksnu? Beograd? Nju u svojoj postelji? Gledam u nebo, lepo je veče. Oktobar je moj mesec, najlepši mesec. Gledam zgradu banke preko puta škole. Usamljena je, građevine su postale usamljene, a opet tako lepe. Hvata me nostalgija. Prisećam se Beograda. Izbrisao mi se iz sećanja. Postoji samo neko nedostajanje u mojoj duši. Postoji samo neka bol ovoga petka. Noć je neviđeni neprijatelj. U početku će da bude ljubazna prema vama, a zatim će vas pljuvati i gaziti. Čak i kada vidi da puzite, ona će vas udarati po rebrima. Samo razmišljam o tome kako da ugušim ovu nostalgiju za Beogradom, zaboravljenim prijateljima, njom. Ona nije ovde, ali buksna jeste. Uzimam dim i nestajem. Kao što to uvek činim. Lakše je nestati, ljude svakako nije briga gde sam i šta radim, stoga, sve mi je dozvoljeno. Možda je još Igoru stalo. Ili i on samo želi da otruje bol. Više nije važno, ništa me ne dotiče. Jedina stvar koju osećam jeste dobra jebačina mojih pluća i dima.

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend