O provincijalcima…

0

Odem nedavno sa grupom sa kursa koji sam pohađala na pićence nakon poslednjeg časa, krene i predavač sa nama. Da se, kao, pozdravimo, razmenimo utiske i tome slično…

Međutim, mnogo nas bilo, a kafić mali….muči se kelner da uglavi stolice, da doda sto..a ja onako iskreno i od srca „prospem“: „Hahahahahaha…..kako smo komični, kao ekskurzija iz provincije!“ Od nas 15, destoro me mrkim pogledom presekoše.

Smederevo, Kraljevo, Vranje, Leksovac, Bor…..ostalo zaboravih.

Veče bilo super, puno smeha i šege, mislim, skontah na kraju da se nikom nisam onako ozbiljno zamerila. Ipak, ovakva reakcija ljudi naterala me je da se, po ko zna koji put, zamislim i zaključim sledeće – možete da filozofirate koliko hoćete, kao što će uvek biti nevidljivog jaza između ljudi sa završenim fakultetom i onih bez, tako će biti jaza između provincijalaca i Beograđana.

Zašto – pojma nemam.

S tim što ću se osvrnuti na bitnu razliku između ova dva poređenja – dobijem ospice kad mi neko izjavi: Lako je tebi, pa ti si Beograđanka, sa dva visoko obrazovana roditelja, imala si sve uslove da završiš fakultet…odakle meni para da to platim, morao / la sam da radim, itd, isl….bla, bla..BLA.

Nisi završila fakultet, jer si lenja, nedovoljno ambiciozna ili ti je jednostavno u životu nešto drugo cilj. NE. Niko mi nije platio fakultet, završila sam ga, jer sam bila vredna i sve vreme na BUDŽETU. Dakle ako učiš, ne košta. Sestro, ja bih volela da je majka imala para da mi plati Bocconi, al nije. Zato imam ćatu Beogradskog Univerziteta. A to što sam iz Beograda, a ne iz Strojkovca kod Leskovca tek nema veze sa temom. DAKLE, „imati fakultet“ je stvar izbora. A biti iz malog mesta van Beograda – NIJE.

Iz Bora ste, pa ste iz Bora. Tu ste se jednostavno rodili. Isto važi za bilo koje drugo mesto. I treba da ga volite i o njemu pričate s ljubavlju. A zašto su se svi ovi ljudi u kafiću uvredili kada sam pomenula provincijalce?

Meni je ta reč simpatična i nikad je nisam smatrala uvredljivom. Međutim, poslednje dve decenije toliko je negativnih konotacija pripisanih ovom terminu da kad nekom kažete da je provincijalac on čuje – malograđanin. Čuje – seljak. POGREŠNO.

PROVINCIJALAC SI. I TO JE OK. Sasvim je ok što si došao u veliki grad da se boriš za svoje mesto.

Međutim, znam ljude koji bi pre crkli nego da se vrate u svoje dvorište. Pre bi ovde živeli na lebu i vodi, spavali na tuđim krevetima i mučili se dok se ne snađu samo da selo ne bi reklo „nisi uspeo“.

KOMPLEKSI braćo moja mila.

Znam i kolegu s bivšeg posla koji se nakon kraha s poslom u Beogradu, i to dooobrog biznisa, vratio u svoj mali grad, otvorio još bolji posao, našao ljubav svog života, prestao da puši, postao tata i sad je prvi u selu, a ne poslednji u gradu.

Al neće niko da bude prvi u selu…u tome je kvaka.

Negde sam pročitala sjajno zapažanje, koje kaže: Beograd je postao najprovincijalnije mesto u zemlji. Nema u tome ničeg lošeg. Samo ima svega i svačega.

E sad, ne vole svi sve i svašta.

Zašto se ljudi bunite što nekim Beograđanima smeta što više čuju tuđi akcenat nego beogradski? Nekima smeta i smetaće uvek, nekima nikada nije smetalo, niti će.

Da li se dešava prvo ili drugo zavisi od mnogo faktora: životnih okolnosti, stava, karaktera i kompleksa osobe.

Po mom mišljenju postoje dve vrste provincijalaca: oni koje se trude svim silama da se ne vidi odakle su i da se što bolje uklope i budu cool i  postoje oni koji znaju šta hoće, furaju svoju priču, jedu ajvar poslat iz majkine kujne i bole ih ćoše što im govor ima padež, dva manje. Takve poštujem.

Jer, i ja bih negde bila provincijalac. Šta bi bilo, recimo, da Beograđanin ode u Njujork, pa iz Njujorka u Oklahomu? Šta mu onda dođe, ajd sad…Zar su bitne definicije? Nigde ne bih pričala loše o Beogradu. Kakav je da je – moj je. Nikad ne bih krila odakle sam. Furala bih svoju priču i poštovala druge.

Da demistifikujemo i najveću boljku lokalaca zvanu „došli ovde iz biiiiiiiiip da nam otimaju radna mesta…“.

Nećete verovati koliko samo ja znam ljudi koji nisu iz Beograda, a rade na vodećim mestima u velikim kompanijama ili se uspešno bave sopstvenim biznisom. Evo gde je keč (izuzimam zapošljavanja preko veze i stranke) – pa dok su neki od vas studirali po 10 godina, putovali ili živeli lagodno, oni su znali da nemaju privilegiju da rade to isto. Oni su morali da plate stanarinu, vi ne. Oni su posle predavanja jurili na honorarni posao, a vi na kafu s društvom u kafić. Oni su molili firme da ih prime na prakse kako bi utvrdili svoje znanje i počeli da rade što pre. Oni su davali svaki ispit na vreme, jer se nema para da se plati obnova.

Oni su grizli, borili se, gurali dok mnogi od vas nisu. Jer, da se ne lažemo ….moglo vam se. Niste morali. Ali upravo zbog ovakvih stvari braćo moja, danas znam mnogo Beograđana bez posla i mnogo uspešnih provincijalaca. Dakle nisu provincijalci nikom ukrali poslove. Samo su se radom mnogo više borili za njih. Ponavljam, ovde ne uzimam u obzir brdo njih zaposlenih preko veze. Toga je uvek bilo i biće.

IMA MESTA ZA SVE. BORI SE, FURAJ SVOJE I NE KUKAJ.

Možda je simpatični termin „provincijalac“ počeo da poprima negativnu konotaciju, jer se jednostavno neki ljudi po dolasku u prestonicu ne ponašaju u skladu sa prestonicom. Ostavljaju i dalje cipele i kesu sa đubretom ispred kućnog praga na 15. spratu solitera, dovikuju se preko sale kao da su usred livade itd, isl…Ima takvih mnogo, šta ćeš. Da im zato ponovimo jedno pravilo koje su davnih vremena još smislili Latini: Si fueris Romae, Romano vivito more, si fueris alibi, vivito sicut ibi.

Ono veli: Ako si u Rimu, ponašaj se kao Rimljanin, ako si negde drugde, ponašaj se kako se tamo ponaša. Mora da su i Latini imali neke nevaljale provincijalce.

Dakle, ljudi dragi..ako imate ili znate provincijalca, ne smatram da je loše nazvati ga tako. Zašto se osoba vređa na ovaj termin, tema je duboke analize same persone.

Imam prijatelje koji nisu odavde i uopšte nemaju problem s tim. Znam i ljude koji se i dalje trude da se uklope. Hvala bogu, ne znam nijednog provincijalca koji živi u Beogradu i pljuje ga. To ne volim. A kažu da ih ima mnogo. Takvima bih poručila: ako vam se ne sviđa gospodo, kofer u ruke, put pod noge, pa nazad kući.

Beograd nije obećani grad. Beograd je džungla u kojoj treba preživeti – kaže vam rođena Beograđanka. Ako ste već došli, poštujte grad u kom ste, ali još više grad iz kog ste došli.

Ima mesta za sve.

Ja obožavam provinciju. Bežim u nju kad sam pod stresom. U predivne Sremske Karlovce, u Inđiju, Bečej..Čekaj bre…ako je čovek iz malog mesta u Beogradu provincijalac, šta mu onda dođe Beograđanka u Sremskim Karlovcima?

Mislite i o tome.

 

 

 

 

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend