NOVA GODINA iliti UDAHNI ŽIVOT – BATALI BUĐELAR

0

Štek.

Tako kratka, a bolna reč. Pomalo oštra. Bezobrazna. Jer…..nema ga svako. A svi mu težimo. Sanjamo ga. Onaj ko može, gomila ga. Onaj ko ume, troši ga. Međutim, imali ili nemali ovu dragocenu gomilicu papirića, kolektivno nas hvata ista groznica svakog decembra, zaraznija od kuge. Novogodišnja euforija maničnog kupovanja hrane, pića, vina, sitnica, kapa, rukavica, kičeraja, šminke, šljokica. Al’neće da se baci.

„Jooooooj što su lepe..mislim, imam već jedne, ali uzimamo za svaki slučaj ako ove zagubim u kafani“ – slušam drugaricin glas. „Pa znaš da mi najbolje stoje viseće minđuše“. „Rudolf rogići, sjajno. Pet za ekipu, molim Vas! E, a da uzmemo i ove  crvene trake, divne su, taman uz nove sijalice za jelku. Može tri pakovanja. Odlično.“

„Čizme da vidiš kakve su, oduševićeš se! Kupila u Beču na rasprodaji, džaba! Međutim, onda sam shvatila da u stvari nemam nijedan normalan kardigan, pa sam uzela beli, crni i bež. I malo čarapa i pet pari farmerki, dva sakoa i suknju, ali stvaaaaarno se isplati. Doneli smo i paket vrhunskog vina, za tebe micka suvo belo, baš kakvo voliš. Može?“

„Sad ili nikad! Moraš kupiti one ludačke cipele. Pa ti nemaš predstavu kako ti stoji desetka. Dokle ćeš bre, Jelena, da nosiš taj izgovor za štiklu? Sutra te kupim. Šoping. Pa boza. Pa na Moskva šnit. Budi spremna u 12h. E, al prvo moram do kozmetičara da uradim one 3D noktiće.“

Pola sata u redu za kasu. Kese. Šuškanje. Guranje. Dahtanje. Svetla tržnog centra našeg nasušnog. Dečica o koju se spotičem po radnji, po ulici. Srbija se raduje. Srbija nema. Ali ona troši. Jer tako mora. Jer – NOVA GODINA JE.

A sada udahnite duboko.

Gde smo se izgubili? Da li smo zaboravili da najvrednije jeste ono što se novcem ne kupuje?

Misleći o ovakvim trenucima koji se ponavljaju svakog decembra kao Dan mrmota, najveći poklon koji sam sebi darovala na kraju ove godine je to što sam sve uradila malo drugačije.

Odložila novčanik. I zamislite…..uživala.

Uz malu pomoć Bublea

Nema srećnije osobe od mene kada zgrabim ogromnu staru kutiju za cipele i kao malo dete počnem da rovarim po svetlucavim trakama za jelku i starim ukrasima koje moja majka čuva više decenija, iz vremena dok smo brat i ja bili deca. Oni mirišu na detinjstvo.

Već nekoliko godina unazad, ja sam zadužena da budem majstor za kićenje jelke. Spontano se desilo da sam od toga napravila pravi mali ritual, koji traje par sati. Obožavam da sebi sipam čašu omiljenog belog vina, pustim plejlistu koju sam otkrila pre dve godine i kitim jelku uživajući uz Majkl Bublea. Nikada ne menjam pesme, slušam njegov Božićni album. Iako mi majka ne zna i ne podnosi engleski jezik, kad krenu prvi taktovi „It’s Beginning To Look A Lot Like Christmas“, eto nje u sobi vesele. Poslušajte. Udri Buble!

Hvala ti Rudolfe!

Moram da priznam –  ne kuvam.

Međutim, ne znam kakav je to kuriozitet u pitanju – kako krene zima, ne gasim kanale o kuvanju, a posebno volim Rudolfa. Ali, ko ne voli Rudolfa? Čovek je takav maher i toliko uživa u onome što radi da je nekad prosto nemoguće promeniti kanal. Kao da me je neko opio i zakucao za fotelju, u stanju sam satima da gledam kako pravi torte i kolače. Umotam se u ćebe, navučem svoje termo Duško Dugouško čarape i tako krene. Dobra stvar u mojoj zavisnosti je što sam od prošle godine pojedine recepte počela i da zapisujem, a ovog Božića pokušaću da napravim jedan  od njegovih najboljih mafina. Pozvani ste da probate.

Ako pre toga ne spalim kuhinju.

Kafa. Tišina.

Ja mnogo pričam. Baš mnogo.

Međutim, svi moji prijatelji vrlo dobro znaju da uopšte nisam upotrebljiva nekih sat i po nakon buđenja. Ako su tu, to koriste da uživaju u tišini. U toku praznika, trudim se da ove trenutke ćutanja produžim. Probajte to.Zdravo je. Dobro je. Potrebno je. Mnogo puta sam imala momente introspekcije. Samo sedeti. Ćutati. Lagano ispijati svoju prvu jutarnju kafu. Bez novina i telefona u blizini. Ako ste još blizu prozora, a napolju pada sneg – gde ćete bolje!

Zvuk snega

Možda je neko pomislio da ću pravljenje Sneška sigurno navesti kao jednu od zimskih radosti koje ne tanje buđelar, ali preskočiću, jer postoji bolji predlog.

Animacija: daily.songza.com

Animacija: daily.songza.com

U Beogradu nikad ne znaš kakva će zima biti. Nekad je beo i idiličan, a nekad te ubije u pojam bljuzgavicom i nedostatkom snega. Kada nam se posreći da uživamo u pravoj zimi, probajte to i da praktikujete – UŽIVAJTE u pravoj zimi. Od stalnog jurcanja i obaveza nisam ni svesna da živim u jednom od najlepših delova grada – u blizini Zemunskog keja. Reku ne primetim. Labudove tek ponekad. Krute komade leda koji se polako kreću uz Dunav, dok se hladno popodne postepeno pretvara u maglovito veče. Volim da zgrabim mog druga Drleta i da krenemo u dugu šetnju kejom. Ćutimo i hodamo. Setite se zvuka snega koji vam škripi pod nogama i prlja osoljene čizme. I šetajte….šetajte…dok vam ledeni vazduh peče nozdrve, a miris dimnjaka lokalnih kuća zavodi čulo mirisa. Opasno je dobro.

Turnir u palačinkama

Koliko ne trpim gužve u gradu, toliko volim gužvu u kući.

Ali, moju malu odabranu gužvu. Koliko god bili u mašini, svakako ćete povući ručnu kada počnu praznici. Družite se sa ljudima koje volite. Okupite se. Pravite dobru klopu. U slučaju moje ekipe, to su palačinke. Na mnogo načina, sa mnogo priloga.

U kuhinji se uvek nađe domaći pekmez ili džem, cimet, nutela, šećer…..ali se nađe i biser u vidu, k’o od brega odvaljene drugarice Ličanke, koja mrtva ozbiljna dođe i kaže drugu – „Ma da ti zavijem ja jednu s’ domaćom jagnjetinom i malo ajvara preko, a?

Kliše – ali dobar

Nema žene koja ovo nije poželela da proba- Sneg. Kamin. Ljubav. Dobro pretpostavljate. Iako možda zvuči kao najveći kliše, ako smo sa pravom osobom, a nikada nismo probali, voditi ljubav ispred kamina je neuporedivo bolje nego gubiti dragocene sate po restoranima i tržnim centrima. Nemojte samo preblizu – prži k’o đavo. Povoljno je za budžet. Ako imate dečka. Koji ima kamin. Ako nemate ništa od navedenog – trebaće vam „prijatelj“. I budžet.

Seti se. Podeli.

 Nikada ne zaboravite one koji nisu srećni kao vi. Poklonite im malo pažnje tokom praznika.

Tek kada sam počela da rovarim po svojim ormanima, shvatila sam koliko je tamo nepotrebnih stvari. Sedam velikih crnih kesa moje visine otišlo je na adresu nekoliko Domova za nezbrinutu decu kao i decu žrtve porodičnog nasilja. Hvala drugarici koja se setila da pokrene celu akciju. Vaš stari perjani jastuk vas je „smorio“ – njih će da razneži. Džemper vam više nije in – njih će da ugreje. O igračkama i slatkišima da ne pričam. Ukoliko vam vreme dozvoli idite i lično im darujte stvari. Susret sa tom decom promeniće vam svet. Biće mnogo teško. Više nećete biti ista osoba. Bićete bolja verzija sebe.

Najveća radost od svih

U familiji svake godine u toku praznika imamo jedan specifičan ritual. Gdegod da smo bili i štagod da smo radili 31. uveče, prvog januara se saberemo, dođemo sebi, sredimo i idemo pravac kod dede! Prvog dana nove godine, slavi rođendan. On napravi tortu, mi donesemo ostalo. Ovog januara moj deda puni 91 godinu! Svakog dana pešači 5km i nikad ne pije jutarnju kafu bez vinjaka.

Gledajući njega, svoju majku, braću i njihove porodice, svake godine dajem sebi isti zadatak, a to je – da nikad ne zaboravim da je najveće blago koje neko može imati bila i ostala – PORODICA. Čuvajte je.

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend