Daj mi da noćas pijem – da popijem svu tugu sveta! Noćas kada sve nebitno je. Noćas kada nestajemo. Godine pregaze, dane najlepše odnose. Ja dugo krijem ono što muči me. Previše TI nedostaješ. Glumim sreću, ljubav, mržnju, arogantnost, hrabrost, slobodu, igru, život… glumim sve! A nekada to bejaše drugačije. Nekada kada dečak bio sam i snove velike snio sam.
Samo me sada ništa ne pitaj, molim te. Ne pitaj ono na šta ni sam ne znam da odgovorim. Lutam tražeći sebe, ali uzalud je, uzalud! Da budem pored tebe, možda moja je želja najveća – ona neostvariva! Ni sam ne znam ko sam ja. Možda samo dečak koji previše sanja!? Dečak koji previše, previše sanja.
Moj svet iz mašte tako brzo se rasprštao. Na krilima straha noćas letim. Uspevam da se svega setim. Nije to ono što moju ranu peče. Ionako nju više ne mogu da zaleče. Neko sam ko za sebe uvek bira pogrešne. Iz peska tišine ponovo ustajem, ali ovoga puta posustajem.
Zamračena soba, flaša starog crnog vina na stolu iz prošlog veka, dogorela sveća, dva prazna tanjira, polica sa prašnjavim knjigama i naša uramljena fotografija na zidu istine. Hm, izgleda da ona ne zna da smo sreću „samo glumili”. Kako otrcano zvuči glumili, zar ne? Pa gluma je istina! Mi smo sve vreme lagali! Lagali… Ako ikada budeš ovde ušla, znaćeš da je soba ostala pusta. Kao i ti, kao i ja.
(Fotografija: „Typing”; © „Vikimedija”)
Oglašavanje
