Nešto je u vazduhu

0

U vazduhu je, osećam. Ne znam je objasniti ali ta neka titrajuća tenzija treperi non-stop. Nisam paranoična jer sa većinom ljudi iz mog okruženja pričam o tom osećaju… I oni dele moje mišljenje. Ne želim ni da „mračim“ niti da u nekome izazovem paniku. Prosto, izražavam neki svoj filing. I ne zamerite mi na stranim rečima. Ne sudite mi, ne upirite prstom u mene da nisam patriota što koristim nekakve engleske reči.

Nadolazi plima nekih emocija koje mi nisu baš totalno jasne. Pre se može reći da su mi strane. Već u najavi mi se nešto ne sviđaju. I nije mi za utehu što se mnogi osećaju skoro identično kao ja. To znači da se nešto stvarno dešava. Malo me je i strah. Sve je više „izgubljenih“ ljudi koji lutaju u potrazi za nečim što neće naći. Došlo se do nekakvog kraja koji smo svi naslućivali ali se u potaji nadali da se neće desiti. To je ono – lažeš krišom, samog sebe. Dobro je to, samo u jednom trenutku. Već u sledećem, treba se osvestiti. Treba drmnuti glavom u realnost i možda negde u daljini ugledaš tunel. Za svetlo ne garantujem.

Plaši me to, što mnogo ljudi svakodnevno ostaje bez posla, što je sada već većina koja jede samo jedanput dnevno. U šta se ti ljudi pretvaraju? Pa u gladne i nervozne osobe, koje neće nigde funkcionisati kako treba. Prenosiće svoju nemoć, svoj jad i tugu na svoja okruženja. Polako će postati male tempirne bombe, uvek spremne na svađu (u najboljem slučaju). Gledam oko sebe, tražim lica koja sam nekada poznavala. Ugledam tek poneko. A ni ona nisu što su nekada bila. I na njima je to titranje ostavilo traga. Samo što još nisu skroz klonula pa se kako-tako još drže.

Brod uveliko tone. No naš nije Titanik. Mnogi se već „dave“ u dugovima a neki će tek. Ne vidim kako će se brod ispraviti i da li je to moguće. I opet kažem, ovo je moj lični osećaj. Možda pojedincima nije tako i hvala Bogu da ima ljudi kojima je još uvek dobro. Ali meni nije. Jer, većini mojih ljudi koje volim nije ni malo dobro. Kako onda može biti meni? Još uvek se praćakam kao riba na suvom, koju zapljusne tek poneki talas.

Slušam, odnosno čitam ovih dana – opraštaju se poznati i nepoznati. Odlaze iz svoje domovine. Ne zato što žele, već zato što ovde više ne vide ni jedan dobar razlog da ostanu. I ja ih razumem. No, većina ljudi nema ni minimum uslova da uradi tako nešto. Ne ide se grlom u jagode, ne? Odlaze pojedinci, porodice…odlazi nam Srbija iz Srbije. Ko će na kraju ostati? Samo oni što nisu imali izbor? I oni što mogu a i već se baškare ovde na našem tlu?

Možda sve ovo deluje mnogo surovo, ali sam uvek bila realna. Neka me neko razuveri da će se mnogo toga promeniti u najskorije vreme. Ali argumentovano. I ja ću mu poverovati.

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend