Moj Ugao

Nemoj, Ego, nemoj danas!

Pre neki dan sam izašao malo napolje. Hteo sam da razbistrim glavu od svega. Hteo sam da ne razmišljam ni o čemu i da ne mislim ni na koga. Koračao sam po pukom automatizmu kad sam začuo glas svog starog (ne)prijatelja.

– Hej! Hej ti! HEJ, BRE, GLUVAĆU!
– Mene zoveš? 
– Ne, nego sam sebe zovem, somino! U stvari, u neku ruku i zovem sam sebe.
– Je l’ se znamo mi?
– Jao, Nemanja, ne foliraj se. Kao ne prepoznaješ me? Ne pravi se lud! Ako te neko poznaje i zna kad foliraš, onda sam to ja.
– Dobro, bre, šta si zapenio, moje je da probam. Uostalom, ionako mi se ne razgovara, naročito ne sa tobom.
– A što to, moliću lepo?! Ja sam tvoj Ego, čoveče klimavih moralnih načela, od mene ne možeš da pobegneš sve i da hoćeš. Mada, nije da se ne trudiš. Što se tebi ne razgovara sa tvojim Egom, Nemanjice nervozno dečače?
– Nerviraš me. Mnogo. Realno, stalno me uvaljuješ u neka sranja. Taman lepo osmislim neke stvari kako ću i šta ću sa životom i, pojaviš se ti i usereš sve. Nisam ranije imao tih problema dok ti nisi porastao. I sad malo malo pa se pojaviš niotkuda, sve zakomplikuješ i nestaneš kao Dinkić i pare od akcija.


– Ih, ja zakomplikujem?
– Ti, ti, nego ko drugi. Taman rešim da je zovem, uhvatim telefon u ruke, eto tebe  “MA, ŠTA JE ZOVEŠ, NEKA ZOVE ONA TEBE!”. Rešim da prihvatim neki posao, ti dođeš i kažeš mi  “MALA NAM JE TO PLATA”, i odeš. Stalno mi to radiš.
– Pa, ja ti samo pomažem da napraviš izbor.
– Da, pogrešan izbor. I nekako na kraju uvek zaglavim sa tobom umesto sa onim što sam hteo.
– Sa mnom ti je najlepše, Nemanja. Hteo ti to sebi da priznaš ili ne. Ti voliš kad sam ja tu. Svaki put kad te neko potapše po ramenu, ja sam tu; svaki put kad ti se neko nasmeje, ja sam tu; svaki put kad ti neko kaže BRAVO, ja sam tu; rastem i smejem se. I čekam da budeš toliko zaslepljen da se skroz osloniš na mene i da me posle kriviš za svoje greške.
– Čekaj, ti sad meni kažeš da sam JA kriv za sve?
– Pa, naravno. Lažni osećaj više vrednosti uvek prati pravi osećaj razočaranja. Ja sam te to samo naučio na praktičnim primerima. Ili barem pokušavao da te naučim. Na trenutke mi ne deluješ baš kao bistar momčić.
– Sad me već izuzetno nerviraš. Voleo bih da odeš.
– U redu, Nemanja. Idem. Vidimo se.
– Kad se vidimo?
– Svaki put kad se pogledaš u ogledalo.

Tags

About the author

Adria Daily Magazin

Adria Daily Magazin

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com
Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

Add Comment

Click here to post a comment

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.