Moj Ugao

Nema blama posle devedesetih! (saga o Merkuru i šporetu)

Posle osamnaest godina kod mene i dvadeset pre toga kod nekog drugog, jednostavno se ugasio. U stvari, eksplodirao je, a ugasio se metaforički…

Što jes, jes, odradio je svoje pošteno! Kod mene se za tih 18 godina selio četiri puta, a nije mi poznato šta je bilo pre nego što je postao moj. Iako poprilično star, bio je odličan za svoje godine – očuvan i u radnom stanju.  Rerna perfektna, dve od četiri ringle radile su savršeno, druge dve onako kunjavo i vremenom su i prestale, al meni više od ove dve i nije trebalo! Bio je to šporet i po i zaslužio je koju reč od mene… A, ovaj naredni i mnogo više!

Kako to obično biva, kad crkne jedna stvar u kući, najmanje još dve je slede… Al, na sreću ove dve, a zapravo sve tri, su se ograničile na samo jednu stvar – na šporet. Prvo je crkla jedna ringla, i to posle punih mesec dana čudnog  pucketanja, al nisam se uzbuđivala, jer ostala je još jedna ispravna. Najveća. Malo me grizlo što na toj najvećoj kuvam kafu samo za sebe, žao mi da gori onolika ringla, al šta je tu je…

Onda je crkla i ona, a moja prva misao je bila – Hm, kako ću da kuvam kafu u rerni? Al, nisam dugo morala da smišljam opravdanje da uključujem rernu za šolju kafe, jer je isto veče, bez ikakvog upozorenja, najave, razloga, moj šporet eksplodirao! Nemam pojma kako, ništa nije bilo uključeno, čulo se samo BAM! I krenuo je da kulja dim. Bilo mi je jasno da mu je došao kraj. Sad mi je prva misao bila – Jbg, kako ću sutra da skuvam kafu?

482910275_fa358dfde3

Sednem za komp, zahvalim se Bogu na 21. veku i krenem da „razgledam“ ponudu sa jednim jedinim ciljem – da mi se nov šporet donese koliko već u toku sutrašnjeg prepodneva (ambicija je čudo!), dok ne počnem da kriziram u nedostatku kofeina. Gledam, gledam, a nijedan za oko da mi zapadne (verovatno zato što sam uključila opciju „cene rastuće“). Gleda i podmladak i komentariše – Što su odvratni, ovaj naš je lepši! Kao da ja to ne znam – i lepši i bolji, bre! Al strah od glavobolje izazvane niskim pritiskom i kofeinskom zavisnošću je mnogo dobar razlog da kliknem i na te ružne. Pa, valjda je važnije kako radi nego kako izgleda – komentarišem naglas, kao da ubedim podlmadak, a u stvari sebe.

U jednom trenutku samo mi prolete kroz glavu da sam pročitala u horoskopu da je Merkur retrogradan i upozorenje –  ne kupujte elektroniku, imaćete probleme! I, naravno, samo sam se odmakla od kompa. Prvo – problem sa elektronikom očigledno već imam, a drugo – hvala lepo, ne bih da provedem naredne nedelje u iščekivanju Merkurovog gneva na istu temu. OK, ujutru ću napraviti kafu iz kesice, a popodne, kad komšinica dođe s posla, odoh kod nje na pravu, crnu. A, u međuvremenu ću valjda nešto smisliti…

I, smislila sam, ustvari setila sam se! Devedesetih smo pre ovog velikog koristili neki mini šporet, kupljen  kad smo podmlatkov tata i ja počeli da se kućimo, a onda smo ga poslali kod njegovih na plac, a oni ga smestili na tavan! Jeij, kako sam se obradovala! Ujutru je podmladak otišao kod babe i dede na plac, doneo šporetić – radi jedna ringla (dovoljno!) i rerna! Ne može biti bolje!

Ali… (naravno da ima ALI!)  Ali, kad je podmladak ušao u kuhinju držeći vremešni trofej u rukama, oboje shvatamo da nema gde da ga spusti (zbog veoma funkcionalne kuhinje). Vrti se on po kuhinji (neće da prizna da ga jedva drži), vrtim se ja oko njega, i kad sam videla da su mu iskočile vene na rukama i na čelu, viknem – Spuštaj ga na stari šporet!

I, tako… tu je i ostao… Mali stoji na velikom, stabilan je, malo ružno izgleda… Ja kažem – OK, ovo je privremeno, samo da prođe retrogradni Merkur. I prošao je… već tri puta, a mali i dalje stoji na velikom. Mislim, pa šta! Važno je da radi, a i što da kupujem ono što mi se ne sviđa? Dok radi i dok ne bude bolja ponuda (čitaj „akcija“), šta mi smeta da mi šporet izgleda kao Bremenski muzikanti… Meni ne smeta, stvarno, al malom nije svejedno, kaže – Blam me, kako da mi neko dođe i vidi ovo?!

Hm, blam… – kažem, i nastavim poučno-setnim glasom. – Vidi, sine, kad pogledaš taj šporetić poslednja stvar na koju treba da pomisliš je blam. Baš taj šporetić je kupljen parama koje smo tvoj tata i ja zaradili kada smo bili malo stariji od tebe, kada smo „onih“ devedesetih išli u Bugarsku da švercujemo benzin (ups, valjda sad smem to da kažem). Nas dvoje smo tada zajedno imali manje godina nego ja sada, bili teški (ili bolje reći laki) oko stotinak kila i teglili ni manje ni više nego 14 kanistera, a u svaki staje 20 litara!

Ja tek neki kilogram teža od dva puna kanistera, nosim ih od pumpe do autobusa, duša mi u nosu. I dok mi se ruke tegle do zemlje, radujem se viršlama koje smo kupili (posle su mi se smučile) i bananama (i one su mi se smučile) koje mesecima nismo videli u Beogradu, a kamoli jeli! Viršle su mi se smučile jer smo ih jeli žive kad nam bugarski graničari nisu dali da pređemo na tri granična prelaza, pa umesto da se vratimo za dva dana, u zemlju smo ušli tek posle pet! Posle viršli jeli smo banane koje smo optimistično kupili za naše roditelje…  

Elem, za mesec dana smo pet tura obrnuli, udisali isparenja, spavali u autobusu na kanisterima, spuštali pogled pred granicom, molili se bogu da nam ne oduzmu ili još gore proliju benzin iz kanistera (da, i to su radili, na sreću nama ne), a u šumi smo… ma nije ni bitno… Važno je da smo zaradili neke pare da preživimo i da počnemo da se kućimo… I, zato kad ja SAD vidim taj šporetić preplavi me bre sreća što smo opstali i ostali normalni. Znači, nema blama kad preživiš devedesete… I, ako te je blam, a ti lepo prepričaj ovu priču drugovima kad dođu i vide ovu skalameriju i budi ponosan na roditelje!

Ja se unela u priču, obuzela me sećanja, malo se skupila i suza u oku, a podmladak gleda i vidim ne kapira. Verovatno je na pola i prestao da sluša…

Dobro, – kaže, – i kad će proći to retrogradno da kupimo nov šporet i da me više ne bude blam?

Božeee, kako sam (još uvek) naivna, zašto sam uopšte očekivala da razume…

Evo, – kažem obećavajućim glasom (a vrlo svesno lažem).  – Samo da prođe još ovaj retrogradni ciklus!

Kažem i lažem, dok u sebi opet proživljavam devedesete i autobus i granicu i viršle i bezin, i osećam se OK. I sve dok ne bude neki baš, baš dobar šporet na akciji i ne prođe još nekoliko ljutih Merkura, ja ću kuvati kafu (dobro, i neki ručak) na Bremenskim muzikantima… A ti mali ako misliš da znaš šta je blam, pa… slobodno se osećaj tako!

Tags

About the author

Adria Daily Magazin

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com
Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

Add Comment

Click here to post a comment

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.