Muški PMS postoji i zove se svakodnevica

0

Ja ne znam da l’ je to zato što ne znamo za drugačije, ili šta je već u pitanju, ali lepo moj ćale kaže „Ja kad sam najbolje raspoložen, ja sam 20% nadrkan!“. Dosta sam dugo razmišljao o ovome i nisam stigao do bogzna kakvog zaključka, ali jedno je sigurno – žene PMS-uju kad su u tom delu svog ciklusa, a muškarci to rade stalno.

Živ nisam kako je ženama pored nas ovakvih. Kako uopšte ulaze u bilo kakvu priču sa nama? Ikad! To je kao da si osuđen na to da ti je svaki mogući partner pola medved, pola lav. I uvek je nadrndan. A posle se još pitamo zašto su nam seksualni životi ovakvi kakvi jesu.

Žena koja zna šta hoće, ugrožava muškarca. Hteli mi to da priznamo ili ne, tako je. Zašto je tako? Pa jednostavno je. Žena koja za šta hoće je dotle došla tako što je i sama prošla sito i rešeto, a to dalje znači da, osim što zna šta hoće, zna i još neke stvari. Zato je, primera radi, žena koja je imala dosta partnera u životu prostitutka, a ona koja nije – neiskusna. Kakav je to izbor? Ne dajemo im nikakav izbor takvim ponašanjem i takvim etiketama. To je ono što žene nama rade samo kad su u PMS-u, a nama je to standard. I naravno da nije u redu, najmanje isto onoliko koliko nije u redu ono zbog čega mi volimo da kukamo ortacima za šankom, kada pobegnemo od histerične žene na pivo.

Nama to prolazi iz jednog jedinog razloga. To je zato što uglavnom nismo histerični. Mi smo sistematični u svojoj pristrasnosti i njoj smo dosledni u svakom trenutku, pa ona često i nama samima izgleda kao objektivna istina.

Hah, objektivna istina. To je još jedna stvar koju podrazumevamo kada su žene u pitanju. One, zaboga, krive pravila logike u svoju korist. Istini za volju, rade to. Ali to nije zato što su žene. To je zato što su ljudska bića, jer, zamisli, i muškarci to rade. Stalno, ali mudrije i perfidnije. Ne preterujemo u tome, ne pokušavamo da potpuno otvoreno i očigledno izvrnemo logiku na glavu toliko jako, da se i sami posle češkamo po glavi u nedoumici šta i kako smo uopšte hteli da postignemo.

Primer? Prosto ko suljpa. Žene su dobile pravo glasa početkom 20. veka. To je bilo toliko skoro, da i dalje postoji ogroman broj ljudi koji se seća vremena kada je žena sa pravom glasa bilo nešto nenormalno i nezamislivo. A čovečanstvo, sa svojim pluralitetom različitih uređenja postoji cirka 10.000 godina. Koliko smo samo duboko uspeli da ukorenimo u sebe, a i same žene, taj strah od njih i ubeđenje da one ne zaslužuju moć odluke. Pa neverovatno je da je to bilo toliko moćno, da su se one same setile tek posle 9.000 i kusur godina da se pobune malo. A naš, muški sistem vrednosti je toliko objektivan i jak, da je ženama trebalo zaista malo aktivizma, da bi ovaj njegov aspekt otišao dođavola, gde mu je i mesto. Većim delom, ajde. Malo aktivizma u poređenju sa milenijumima nepravde, naravno. Nije to bilo tako lako, ali nije ni izbliza trajalo 10 hiljada godina. A šta smo postizali time? Ništa konstruktivno, samo smo imali gomilu nezadovoljnih žena koje smo držali dovoljno uplašenim, da smo uspeli i sami da pomislimo da nisu nezadovoljne.

Nemojmo me razumeti pogrešno. Ja nisam feminista. Zapravo i ne volim žene previše, jer sam zbog seksualnog opredeljenja osuđen na njih i njihove „bubice“, ali to nikako ne znači da muški svet ne čini i dalje ogromne nepravde prema ženskom svetu.

O likovima koji biju svoje žene neću ni da pričam. Svako koga zagorela večera, kao glavni stereotip nezadovoljstva jednog muža, može da natera u instantno nasilje – ne bi smeo da ima prava na bilo kakvu socijalnu interakciju. Nije li to gori PMS od bilo kog ženskog PMS-a? Zamisli da moraš da se plašiš da ne dobiješ batine svaki put kad ne spustiš dasku na wc šolji. Taj muški PMS je stalno prisutan, ali razblažen preko dana i dana i dana i godina laganog napredovanja u samo jednu stranu. Kod tih likova koji se bude dovoljno mamurni da pobrkaju svoju ženu i svoju boks-vreću taj PMS istrči odjednom i veoma burno. Ali kod onih drugih koji ne pribegavaju fizičkom nasilju, večni muški PMS je perfidno maskiran.

I to je u stvari fora. Nasilje nad ženama je ono belo na vrhu bubuljice. Ali to belo nije zapravo problem. Problem je bubuljica. U ovom slučaju – to je ubeđenje da smo mi bolji od njih. A dok god ne koristimo šake, noge, pesnice, motke, pa čak i prejake reči u dokazivanju te naše superiornosti – to je ok. Nije ok. Ne može da bude ok. Lečiti nasilje nad ženama je lečiti simptom, dok bolest ostaje i buja u senci lažnog aktivizma i borbe za „prava žena“. Da nema bubuljice, ne bi bilo ni tog belog na vrhu nje. Ali bez tog belog, bubuljica i dalje opstaje. I znate šta još? To belo se garant pojavljuje ponovo, jer smo ga naravno čapkali štrokavim rukama, potajno znajući da to zapravo ne rešava ništa, jer zapravo nikad nismo ni hteli da problem rešimo.

Ovo se odnosi i na žene i načine kojima one pribegavaju u borbi za svoja prava. U stvari, više se odnosi na njih, nego na nas, jer mi nemamo lični interes kao motiv da menjamo ovakvo stanje. To što se one većinom samo simbolično bave svojim pravima i problemima, ponoviću, nema veze sa time što su žene, to ima veze sa ljudskom prirodom. U ljudskoj je prirodi da zapravo voli svoje probleme, jer dok god je u potlačenom stanju – čovek ne mora ništa konkretno da radi. Ni na sebi, ni na drugima, ni na nečemu trećem. A to zapravo i nije loša pozicija za naći se u njoj.

Mislite o tome. I žene i muškarci.

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend