Neprimetno odlete godine slepe lepe ljubavi, godine saznajna sopstvenog neznanja, godine samoće sa prijateljima, godine… neprimetno… sasvim neprimetno… odlete.
Prag na ulazu u moju ozarenu dečju sobu previše je hladan. Ne smem da gazim po njemu, ne smem da hodam. Ovo latergično telo samo ćuti i gleda svet oko sebe. Ljudi u njemu tiho jecaju, a glasno se podmsevaju. Stalno budan spavam i sanjam. Postao sam apatičan prema svemu, izgleda.
Stara prašnjava kutija za igračke čuva stotine bajkovitih priča u kojima živeh realnost. Kroz taj prozor u koji gledaju ove oči prebrzo odraslog čoveka, pobegoše sve želje. Na zvezdano nebo vratila se, meni poklonjena, čarolija. Mesec mi je rekao da je svako ko na sebe stavi masku sa likom odraslog čoveka u detinjstvu ukrao zvezdama čaroliju, jer nije želeo da mašta. Zapravo, umeo je, ali nije hteo. Previše je bio lenj. Onda ona tuguje kod njega, tuguje bez svojih zvezdica, pa odjednom iščezne. Ali ne! Nisam je i ja ukrao, samo sam je na trenutak iz ruku nesmotreno ispustio. Kako sam mogao da budem tako trapav!? Ne znam.
Zato sada stojim na pragu ozarene dečje sobe u koju ne smem ni da uđem. A bio sam tamo, na korak do sna u javi. Ali neprimetno odlete godine… neprimetno… sasvim neprimetno… odlete.
(Fotografija: „The Moon’s Story”, 2018; © Nikola Stojanović)
Add Comment