Mama je bila u pravu…

0

Septembarske noći još uvijek ne posustaju. Pijuckam na terasi moj Jacobs, ćaskam sa komšijom, tačnije, dovikujemo se preko terase… Ne znam u kom se trenutku provukla riječ „prijatelj“ kroz cijelu priču, ali sjetih se da sam baš negdje prošle godine u ovo vrijeme prekinula prijateljstvo posle pet predivnih godina. Nešto je kvrcnulo u grudima odmah. Nisam nikako pisala o njoj, nisam nijedan tekst posvetila toj krhotini. I sad se nešto pitam… Jesam li znala tih godina da će tako da bude? Je li zaista moja mama bila u pravu kad mi je govorila da se čuvam i da prijatelja nema u ovoj našoj sadašnjosti? Koja je uopšte razlika u odnosu na njihovo vrijeme i ovo naše, turbulentno, sastavljeno od interesa, laži i intriga poput serije iz neke egzotične zemlje?!

Ima tako dana kad sam usamljena više nego obično. Kad mi nedostaju neka stara prijateljstva, i neka koja se još nisu pojavila. Nisam nikad bila dobra u sklapanju prijateljstava, ženskih posebno. Čak od ranog djetinjstva moj krug drugara se više vrtio oko dječaka i klikera, i nisam nikad umjela da objasnim zašto. Uvijek sam imala po jednu drugaricu, dvije najviše, sa kojima sam nerado nakon nekih godina gubila kontakte. Jednostavno se desi. One su odrastale tipično ženski, a ja… Pa, ja sam igrala klikera sa dječacima iz ulice, imala sam samo jednu Barbiku i nisam bila razmažena mamina princeza, tatina još manje. Nekog jednostavno život skroji drugačije, eksperimentalno. Unikatni model generacije.

Čak i srednjoj školi sam imala samo jednu drugaricu. Imala sam dobre odnose sa svima, ali ipak samo jedna je znala tajne. Možda malo više od tajni. Ni to prijateljstvo nije potrajalo. Prošlo je deset godina od našeg poslednjeg razgovora. Ne žalim. Ne nedostaje mi. Iako sad živimo u istom gradu. Ne susrećemo se. Nemamo isti krug interesovanja. Ja sam nekako bila neku godinu ispred odrastanja. A to zna da bude problem.

Moj poslednji ženski krah… Pa to prijateljstvo posle 5 godina. Usnulo… Previše za moj ukus. Izgubilo čar, draž, magiju, ludilo, smijeh, iskrenost, rame se odšarafilo i više nije bilo mjesta ni za čiju glavu… Ni za srce. Šta ćeš, dešava se. I od tada potpuna tišina. Da, imam moje drugove od kojih nijedan nije u ovom gradu. Imam i ona ženska prijateljstva koja traju duže od deset godina i koja su nezamislivo važna u mom životu. To su prijateljstva sa ženama koje su kao grane mog stabla, moji neraskidivi ogranci, moji klonirani dijelovi srca… To su gromade srca, to su stubovi mog svoda. To su one žene. Moja vrsta. I svaka je kilometrima daleko.

To su prijateljstva bez interesa, bez vaganja šta je dobro a šta loše, šta reći a šta prećutati. Ne čudi me kako je moje prijateljstvo puklo, mama je bila u pravu. Pazila sam se, možda podsvjesno očekivala rušenje temelja. Mama je bila u pravu, prijateljstva se danas prodaju tako lako, bar ženska. Bar iz mog iskustva. Interes, ljubomora, kompleksi, niko nije zadovoljan svojim životom, zavidimo prijateljima na onom što imaju, oni zavide nama, i obično su to tako trivijalne, obične,  materijalne stvari, i tako u krug dok nam se ne zavrti u glavi. I tako puca… Tako se prekine nit. Jedna po jedna dok ne shvatiš posle pet godina da si izgubio. I onda kažeš „Mama je bila u pravu“. Da li se tako završavaju samo ženska prijateljstva? Ona u kojima otvoriš srce, i dušu, i nemaš tajni. Istreseš svu ljubav iz džepova, prospeš ih pred „prijatelja“ kao drangulije… I završiš slomljen. Prodat. Gdje je greška? U vremenu ili u ljudima? Znam, svi se pitaju da li je moguće muško-žensko prijateljstvo, a mene više zanima da li je moguće žensko-žesnko prijateljstvo?

Ne znam… Nije mi teško biti svačiji prijatelj… Biti frend. Jaran…Teško mi je biti žena. Teško mi je priznati da je mama bila u pravu.

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Neparni element u ljudskom sistemu, fabrička ili genetska greška koja se nikako ne uklapa u svjetski poredak zabluda i laži.

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend