Majka mi je donirala bubreg i spasila mi život

0

Prelistavam hroniku… U poslednja 24 sata samo na putevima u Srbiji, poginulo je koliko, troje, četvoro, petoro mladih ljudi i mogu da nastavim da brojim, ali čemu.. Nema ih. Pokopaće ih sutra ili prekosutra i večno oplakivati, ne nalazeći nikakvu utehu i smisao u tome što su tek tako stradali.

A mesec oktobar je posvećen donaciji organa, na koje samo u našoj prokletoj zemlji čeka stotine njih. Ne od juče, ni od prošle godine, već godinama, i po dvadeset godina. Manje od 10 odsto njih, dočekaće da bude transplantirano jer je Srbija i ovog Evropskog dana transplantacija, na pretposlednjem mestu. Pratim tu statistiku već godinama, kada sam slučajno, na jednoj od uličnih akcija, napravila sebi donatorsku karticu. Istina, pružam podršku kampanjama „Transplant heroja“, rekla sam mojima da ne razmišljaju ni sekunda, ako budu trebali da odlučuju da li da doniraju moje organe, ali da li sam se zapravo ikada zamislila u koži nekoga ko čeka novi život, lagala bih ako bih rekla da jesam i da mogu i da pretpostavim kako živi.

Sedim u kafiću i čekam da mi se pridruži tridesetjednogodišnja Slađana Kovačević. Ona ima transplantirani bubreg već sedam godina, rekla mi je preko telefona, i voljna je da mi ispriča sve kroz šta je prošla. Očekujem, pa da se ne lažemo, devojku koja verovatno izgleda starije nego što bi trebalo (s obzirom na to šta je prošla), verovatno je i tamna u licu ( tako pamtim jednu ženu koju znam godinama i, i dalje je na dijalizi ) i verovatno ću se opasno skenjati kada čujem sve. To očekujem. I da me dotuče skroz, nakon već teške nedelje koja nikako da se završi.

Pošto sam jedina u lokalu sedela sama sa psom, kako sam i rekla da ću izgledati, nije bilo teško da me pronađe i priđe mi niža vesela brineta, najživljeg osmeha koji sam skoro videla, sitna i puna života, kao da se upravo zaljubila i jedva čeka da mi to ispriča.

bubreg1

Jebiga, nikada nisam znala da sakrijem oduševljenje kada mi realnost pobije loša očekivanja, da ne kažem predrasude, pa sam joj odmah sve i priznala. Nisam još baš rekla i da sam očekivala da će umesto fante naručiti na primer, uvin čaj (ni sama ne znam odakle mi to). Šta prvo da je pitam, sve bih, odmah i sad da znam, čujem, vidim, ali puštam je da krene redom.

Slađana je, priča mi, bila sasvim obična devojka, koja se posle srednje škole zaposlila, imala dugu vezu i pored posla, čuvala dete, samo sticajem srećnih okolnosti, jednog lekara. Uvek zdrava, ništa bolešljivija od prosečnih dvadesetpetogodišnjakinja, tipa sezonska gripa i tako to. Jedino što je kaže, volela da spava i grabila svaku prliku za to. Doktor čije je dete čuvala, savetovao joj je da zbog toga možda treba da proveri krv. Radohiličar u njoj je to odlagao, priča kroz smeh, kao da mi svakog momenta neće ispričati šta ju je zamalo ubilo.

Tek pojavom jedne modrice na grudima, znajući da se nije udarila, rešila je da proveri krvnu sliku. 21. Jula 2007. Godine ova, tada dvadesetpetogodišnjakinja, došla je sa majkom po rezultate krvi u Klinički centar Vojvodine i u toj zgradi ostala sedam meseci.

– Mi smo ušle, tražile moje rezultate i sestra je rekla da će doktor svakog momenta doći. Dobro, negde sam pretpostavljala da će me savetovati da smršam malo i povedem računa o zdravlju, jer sam bila punačka, ali on je došao sa hitnim nalogom da me odmah priključe na dializu jer moji bubrezi rade samo 3 posto! Sedim, slušam i ne verujem ! Trenutno vodim identičan život kao ta devojka tada. Šta, bez ikakvih simptoma, tegoba, kako si živela jebo te, šta su rekli, ne mogu a da tako ne pitam!

– Pa recimo, da sam bila neko medicinsko čudo i da sam se javila, uh pa baš u poslednjim sekundama. I onda kreće pakao. Dvadeset i četiri sata sam bila na dijalizi. Imala sam loše vene, pa su mi je taj, takozvani kateter otvorili na vratu. I sve to u prokletoj bolnici. Život mi je postao samo bolnički. I onda, šta sad? Statistika takva kakva je i danas, nije obećavala da ću ikada dobiti bubreg od donora, uz svu raspoloživost lekara koji su bili više nego vljni da mi pomognu. Hitno je stoga bilo potrebno testirati članove porodice. Ok, neka urade tako, pomislila sam, ne očekujući ništa, pa ćemo taj most preći kada dođemo do njega.

– I ko ti je dao bubreg, pitam shvatajući odmah da taj podatak nemam.

– Majka, kaže i sa setom i sa srećom u glasu u isto vreme.

– Pa dobro, ti si imala sreće, konstatujem jer to zaista i mislim.

– Nisam želela njen bubreg. U međuvremenu sam viđala i da donori budu kasnije lošijeg zdravlja nego transplantirani. Nisam mogla da pomislim da osoba koju najviše volim i za koju sam najviše vezana, ikako bude loše zbog mene. Da postane invalid zbog mene. Ali ona nije želela ni da se raspravlja. Dok je došlo vreme za transplantaciju, ja sam imala svega 39 kila. Bila sam jako izmučena i psihički i fizički. Nisam mogla da se otrgnem mislima šta mi se sve odjednom izdešavalo i kako sam i na kraju krajeva zašto, tu gde jesam. U bolnici mesecima. Kada bih trebalo da živim najbolji period života. I drugar mi se ženio dok sam bila u bolnici. Došli su po mene da me ubede da izađem makar na malo. Ali sa manje od 40 kila, kateterom na vratu, nisam mogla, a želela sam. I moji divni prijatelji, uspeli su da me i izvuku i obuku i našminkaju, da par sati budem sa njima. I onda, nazad u bolnicu.

bubreg2Da bi se transplantacija obavila, morala sam ostati zdrava (u smislu, bez virusa i prehlada) kao i da mi vitalne funkcije budu potpuno ok. To je sve potrajalo i odlagalo momenat kada ću se suočiti sa danom u kom će i moja majka „pod nož“ isto kada i ja, uz svu tu nepoznatu neizvesnost i potpuno neznanje šta će taj dan doneti. Od 21. jula do 15. Januara prošlo je, pa izračunaj sama koliko meseci. Svaki dan je bio neopisivo bolan, a morala sam se boriti za svoj život.

– I kako je izgledao dan transplantacije, pitam potpuno razbuđena od svog svog umora, jer ovakve priče vas ipak razbude, motivišu i verovatno dugo posle drže budnim.

– Mama su u operacionu salu odveli u 6, da joj izvade bubreg i pripreme ga za mene, a ja sam bila na redu dva sata kasnije. Na postoperativni oporavak odveli su nas na različita odeljenja i pet dana se nismo videle. Kada sam se probudila, prvo sam pitala da li mi je majka dobro, a onda i da li bubreg radi.

I radi evo, osam godina kasnije i ja se sjajno osećam, kao i moja majka. O tome šta je učinila za mene, ne pričamo. Samo se trudimo da na šansi koju smo samo sticajem srećnih okolnosti dobile, negujemo najbolje što umemo. Iako smo obe invalidi i u penziji, ja od 25. Godine, a ona sa svojih 56 godina, mi smo dve penzionerke koje i te kako imaju šta da ispričaju.

– Kada si izašla iz bolnice konačno i šta si prvo uradila?

– 14. Februara 2008. Mi je potpisana otpusna lista iz Kliničkog centra Vojvodine i kući sam krenula sa novim bubregom. Do kraja života moram da pijem dve vrste lekova, nije strašno. Strašno je bilo koliko sam želela da pijem vodu, sokove, da jedem slatkiše, jer bolesnici na dijalizi to ništa ne mogu. Bila sam željna svega, ali bukvalno svega.

Ne znaju oni kojima je najveća briga sada što nemaju dovoljno para, što su prehlađeni pa ne mogu u izlazak, što se nerviraju zbog škole ili posla, šta znači kada ne znaš da li ćeš dočekati sutra.Ne znaju ni ovi što jurcaju putevima i ginu, da kada se već tako surovo igraju jedinim životom koji imaju, da makar potpišu tu prokletu karticu i nekom detetu pomognu da proživi svoj.

Ne znaju ljudi u Srbiji, još uvek ništa od toga. I većina ih odbija da zna. Ja još posećujem svoje prijatelje koje sam na dijalizama upoznala, koji još čekaju, bore se i nadaju. Tu su i Marijana i Sandra koje imaju transplantirana srca. Često se posećujemo. One na primer ne znaju čija srca imaju, ali nije im ni važno jer su žive. Jedna je postala majka, a druga to jako želi. I ja to želim, kao i sve od života što mogu da postignem. Jer to mi je i majka želela kada nije trepnula i dala mi deo sebe.

– Šta te ljudi najčešće pitaju, kada saznaju da imaš transplantirani bubreg?

– Pa znaš li čiji je, kakav je to osećaj, jel ga osećaš drugačije, jel može on da prestane da radi i tako uobičajena pitanja koja bih i ja pitala.

– Za ovih osam godina, jesi li se razbolela ozbiljnije ponovo?

– Jesam 2013. Godine kada me je, ni danas ne znamo ni gde ni kako, ovde u Novom Sadu ujeo tigrasti komarac. Dobila sam virus Zapadnog Nila, temperaturu 40 i bila sam u komi 25 dana. Kada sam se probudila, nisam znala ni gde sam ni šta mi se desilo. Rekli su mi da sam prvo i jedino pitala: da li mi bubreg radi.

– I šta sada, pitam dok razmišljam o svemu što mi je ova devojka upravo ispričala?

– Živim, putujem i pomažem svakome kome mogu, kako god mogu i kada god mogu. Ne mogu da radim fizičke poslove, ali pomažem u kampanjama podizanja svesti o tome šta zapravo znači biti donor. Jer ovde ljudi još uvek misle da ako potpišu donatorsku karticu, neko će ih odmah ubiti i uzeti im organe. Da, misle tako, verovala ili ne. Ali i pored kartice, za donaciju organa, u Srbiji se ipak zahteva i potpis porodice. Mi imamo obučene lekare koji čekaju da rade i pomognu. Ali smo i ove jeseni, nažalost, predzadnji u Evropi po broju obavljenih transplantacija, iako je prva transplantacija bubrega u Vojvodini urađena još 1986. Godine, a jetre 2008. U istoj toj Vojvodini danas, na transplantaciju nekog organa čeka oko 2000 ljudi, svesnih da ih zbog nepoverljivosti građana, verovatno neće dočekati.

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend