Komplikovani ljudi u jadnom Autobusu

0
0%
0%
Awesome

    Neki srećnici (poslovni ljudi) imaju organizovan prevoz od strane svoje firme. Priznaćete, da to u današnje vreme zvuči malo bajkovito? Ali tako je. Postoji takav prevoz još uvek. Naravno, nije to zbog nekog hira, već prirode posla a i zaposlenih koji dolaze sa raznih strana. Jer, mnogo je lakše i za firmu i za radnika da sedne u taj radnički bus koji ga vozi direktno do odredišta. Tako se ne mogu koristiti opravdanja zbog kašnjenja, mislim ne baš u onom smislu koji koriste drugi. A za radnika je i više nego dobro, jer nema presedanja, čekanja jednog, drugog i trećeg busa, po suncu, kiši, snegu. Ušuškaš se lepo i ako stanjuješ malo dalje od firme pa tvoje putovanje traje oko sat vremena, možeš i da odspavaš. Znači, ipak su svi ti ljudi koji imaju tako organizovan prevoz – privilegovani. Priznajem, realna sam. I ja sam jedna od srećnika koji imaju tu privilegiju.

    Ali, kako u svakoj priči postoji neko ALI, tako i u ovoj, ono nastavlja priču.

    Ne kaže se tek tako – sto ljudi, sto ćudi. Uverili ste se svi ko zna koliko puta u to. Vraćam se na glavnu temu, prevoza. Znači autobusa. Znači… Nikada se ne može svima ugoditi, ali hajde da budemo malooooooo – drugačiji. Recimo, za početak razumniji.

    Elem, ljudi koji se ušuškaju u dobre stvari, pa vremenom izgube osećaj sa (našom) stvarnošću. Ne svi, ali dobar deo, da. Tako i mi koji se ušuškamo u naše autobuse, koji nisu tako loši, neki su čak i dobri – nemamo osećaj ili pak nećemo da ga imamo po pitanju ljudi koji menjaju više autobusa da bi svaki dan došli do posla i vratili se kući.

    Zanovetamo, uključi klimu, isključi klimu. Vrućina je, hladno je. Može li malo da se uključi-isključi itd. Pa onda serija zanovetanja o vozaču: pomeraju mi se bubrezi, svaku rupu osetim, koči naglo itd.

    Mogla bih nabrajati u nedogled sve te „nelagodnosti“ koje osetimo u toku vožnje dok smo spavali na putu za našu firmu koja nam je taj prevoz obezbedila. Nemamo tolerancije, nećemo da budemo svesni da ne zavisi sve niti od autobusa, a ni od vozača. Nekad je razlog neko treći. Ali čak i kada vam je previše toplo ili pak hladno pa počnete da zanovetate, pomislite na sve one ljudi koji čekaju na nekom stajalištu po vrućini ili dok lije kiša. Pomislite na trenutak, kako je njima, da li ih je Sunce ošamutilo, možda uđu u autobus koji nema klimu. Ili zimi, dok veje sneg, kada je (po nepisanom pravilu) kolaps, kako im je u vozilu gde se možeš zgrejati jedino ako je gužva… dok stojiš u 5 ili 6 sati ujutro i „klackaš“ se tako do svog odredišta.

    No, na neki način, postali smo baš „sebični“ i mislimo samo na sebe… svoje potrebe. Ne zanimaju nas drugi. I nijednog trenutka ne pomislimo, da je u životu sve podložno promenama i da se baš mi, možda već sutra, možemo naći u koži ljudi koji nemaju organizovan prevoz. I kome ćemo onda zanovetati i da li će nekog biti briga što klima duva ili ne duva, što je sedište neudobno. Samo da vas podsetim, taj vozač GSB-a vam neće stati mimo stajališta, zaboravite na to. I trgnite se malo. Promućkajte malo glavom, zamislite se… bar malo. Jer, ono što danas imamo, ne znači da će trajati večno. Cenimo onda neke stvari, jer smo ipak privilegovani.

    Oglašavanje

    O autoru

    Avatar

    Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

    Ostavite odgovor

    Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

    Send this to friend