Ako bi vas sada neko pitao da mu opišete život u Srbiji 21. veka, kako biste mu odgovorili? Bez razmišljanja, bez razgledanja okolo, samo po svojoj empiriji, samo po osećaju. Koliko smo se to udaljili od svetskog standarda koji nam godinama „oni tamo” diktiraju? Ili smo pak, sasvim spontano, postali taj standard – ukalupljeni u opštost sistema?
Ono što bi, gledano objektivno bio odgovor na sve ovo jeste da Imamo demokratiju bez demokratije, slobodu sa cenzurom, inostrane fabrike čiji robovlasnici (takozvani investitori, biznismeni i tako dalje) tretiraju ovaj i te kako napaćeni narod, kojima je to jedini prihod u borbi za egzistencijom, kao običnu stoku. Njima se klanjamo, jer su nam, sasvim „dobronamerno”, naši neprijatelju postali „prijatelji”. Sve smo im oprostili! Sve! I to što su nam, nekada davno, oduzeli pretke, imovinu, uništili zemlju, vazduh… To što su naši preci dali sve u borbi za bolje sutra – zaboravljeno je.
Naravno, priča tek počinje. Imamo državnike sa kupljenim diplomama, doktore nauka bez odbranjenih disertacija, prodavače u buticima, na buvljacima, kioscima brze hrane… sa završenim filozofskim, filološkim, učiteljskim, pravnim, ekonomskim i drugim fakultetom, a nekada i dva. Dobijamo sve manja primanja, dok oko nas stalno poskupljuju osnovne namirnice za život, gde ih u stopu ih prate neizostavne nam komunalije. Odlazak na more je postao luksuz, zimovanje apstraktna pojava. Državni budžet svakodnevno dopunjuju sa svih strana, a sve većeg deficita.
Natprosečno inteligentne ljude „poklanjamo” svetu, dok nepismene ostavljamo da nam kroje sudbinu. Ispijenim umom mi više ni ne umemo da razmišljamo, pa radimo samo ono što nam se diktira. Život nam je postao rijaliti, a rijaliti život. Uzor su nam starlete, kvazipevači, jvaziglumci, kriminalci i rijaliti zvezde. Deca nam jure „Pokemone”, dok ih o svemu (ne)bitnom podučavaju njihovi vršnjaci, izlagajući svoje veliko životno iskustvo u svojim video-klipovima na „Jutjubu”. Parkovi su zapušteni i prazni jer su tako demode. Zapravo, puni su, ali upotrebljenih špriceva, delića stakla alkoholnih pića, opušaka i tome slično. Volt Dizni nam više ne valja, te mu nalazimo hiljadu mana.
Prave umetnike nazivamo čudacima i umišljenim zvezdama – bagatelišemo njihov rad. A kada umru (gle čuda!), prepoznamo sve njihove nezamenljive, autentične kvalitete! Medicina napreduje, a ljudi stradaju od običnih preloma i prehlada. Umesto da brinu o pacijentima dok su na dežurstvu, medicinski tehničari spavaju. Zato smo svi postali samoprozvani lekari. Kako i ne bismo kada smo ispite polagali na najuglednijem svetskom univerzitetu – „Guglu”.
Ovo digitalno doba u kojem živimo daje svakome previše a premalo prava. U svetu deci nameću pogrešne ideje. Ona gledaju na svoje roditelje kao na svoje vodiče kroz odrastanje i u njih imaju najveće poverenje, ali ako im oni prenesu pogrešnu sliku o svetu, kako će deca moći da razumeju šta je dobro, a šta loše!? Onda, kada odrastu u jednom takvom okruženju, radiće puno loših stvari misleći da rade dobro – patiće puno i neće toga biti svesni, pa će svojoj deci preneti još goru sliku od one koja je njima „usađena”, a na taj način propada zadatak i budućnost čovečanstva.
Sa sigurnošću mogu da potvrdim da je civilizacija sve bliža scenariju iz jednog od najrealnijih filmova svih vremena – „Idiokratija”!
(Fotografija: „Idiocracy”, 2017; Eric Loomis, „Lawyers, Guns & Money”)
Add Comment