Haotične misli o knjizi

0

Sedim i razmišljam da li je za mene knjiga savršenija od života? Pa kako je to moguće, mislim, ne moje razmišljanje, već ovo drugo? Pojma nemam, ali ja svejedno ozbiljno razmišljam o tome – u nekoj pozi koja je slična Rodenovom „Misliocu“, što, verovatno samo doprinosi ozbiljnosti čitave situacije. Ne znam tačno šta je pokrenulo to ambiciozno razmišljanje. Nešto jeste. Ljubav prema knjizi? Pisanju, rečima? Znanju? Sigurno zbog svega toga, ali i zbog nečeg drugog još… Samo ne znam čega. Ali čim ja o tome razmišljam znači da mi je to važno, da mi znači nešto – meni!

Da li bih dao život za savršenu knjigu? Pod uslovom da tako nešto postoji. Pozitivan odgovor, a i samo postavljanje tog pitanja, zahteva smelost, pa čak i određenu dozu ludila, možda. Postoji li savršena knjiga? Postoji, ali samo za mene! Nikada ne mogu znati sa sigurnošću da li je neka knjiga savršena za nekog, ma koliko mi taj neko na sav glas to tvrdio.

Knjiga može da pobudi neka sećanja kod ljudi, da se dopadne nekome ili ne, da podstakne nekoga na akciju ili razmišljanje, ali može li biti savršena? Za nekoga je neka knjiga savršena, za nekoga nije. I to tako ide…

Ali kada bih mogao da stvorim, napišem neku knjigu koja bi bila zaista savršena (za sve), koja bi izazvala neke neviđene reakcije kod onih koji je pročitaju, koja bi ih uzdigla i učinila boljim, koja bi bila knjiga-Bog, onda bih dao svoj život za nju. (Samo onda!) Ali da li bih bio siguran da je to dobro za sve? Da je to prava stvar? Kako mogu znati da ne grešim?

Ljubav prema knjigama, čitanju i pisanju me je navela da razmišljam o onoj idealnoj knjizi koju svaki pisac traži, kao i svaki čitalac. Naravno, na svu sreću ili žalost, ona se dostići ne može. Njoj se približavamo mic po mic, ako imamo sreće, ali ona ostaje negde tamo, kao večni uzor, neuhvatljiva, neuprljana – apsolutno nedodirljiva.

Da se vratim na početak. Ne treba zaboraviti da bez života nema ni knjige. Tačnije bez egzistencije nema knjige. Knjiga duguje životu kao i egzistenciji, ali i oni duguju knjizi mnogo toga. Ako neko ne može da zamisli život bez knjige, može se reći da se njegova egzistencija svela na tu stvar i na sve ono što ta stvar uključuju i podrazumeva. Njegova egzistencija, ali ne i njegovo postojanje, niti njegov život.

Ja lično najviše volim knjigu, volim prozu najpre, pisanu reč, jer taj način izražavanja i ta delatnost najviše odgovaraju mom senzibilitetu, mom karakteru, mojoj egzistenciji… Neko više voli slikarstvo i slike, neko voli muziku, neko film i pozorište, neko strogu nauku. Sve to zavisi od čovekovog karaktera i njegovih unutrašnjih potreba i želja. Ja sam valjda sklopljen tako da je knjiga moj zavisnički momenat. Meni knjiga pruža ono što mi treba, ono što tražim u životu i za čim jurim u svojoj egzistenciji – celinu. Svaka knjiga za mene ima neku celinu, neki sveobuhvatnost. Ima početak i kraj, koji je lepo uokviren između korica. Ima svoj život, radnju, trenutke koji su podložni analizi (do određenog stepena). Ja ne samo da se sa-živim sa likovima i događajima u knjigama, već ja samu knjigu sa-gledam i osećam kao nekakav mali svet za sebe. Uređen, sređen, promišljen. Nije bitno ako sadržaj neke knjige ekstremno konfuzan, nejasan, ili, prosto, komplikovan. I taj haotičan, čak i protivrečan, nesređen sadržaj, ima početak, kraj, uokvirenost, i on je osmišljen. (Ma koliko on bio i „nabacan“, i ta nabacanost sadržaja je planska.) Naravno, ne želim da kažem da filmu ili muzici, ili bilo kojoj drugoj umetničkoj delatnosti nedostaje ta uređenost i uokvirenost. Ali, kao što sam napisao već, meni je knjiga, pisana reč, prava stvar. („Po mom ukusu“)

Šta mi knjiga pruža, konkretno, osim te doze smisaone celine? Pruža mi neki put, proputovanje kroz predele raznih, šarenolikih postojanja, života i egzistencija. Pruža mi doživljaje, koje bar na tren mogu da prisvojim, pruža mi u-življavanja, upade i ispade. Pruža mi slova, reči i rečenice, a sa njima nosi misli, osećanja i dela. Jezik kroz koji knjiga govori je temelj, noseća konstrukcija, koren iz kog izrasta stablo sa svim tim čudesima koje sam nabrojao u ovom pasusu. Čitati i pisati, biti čitalac i pisac jeste ideal kome težim, ali koji mi, normalno, stalno izmiče, poput glave koju pokušavam da zgazim na vlastitoj senci. I to tako ide…

Oglašavanje

O autoru

Nikola Ačanski

Egzistiram i u toj egzistenciji jurcam za, po svemu sudeći, nepostojećom suštinom sebe, drugih i prirode. Jurcam poput blesavog psa koji laje na točkove automobila i koji svoju jurnjavu na kraju obično završi pod nekim točkom. Svakog drugog, trećeg dana pomislim da sam je uhvatio, ali svaki put kada otvorim šaku suštine nema.

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend