Gde nestadoše stari grafiti?!

0

Odvažio bih se da kažem poneku o omiljenoj temi u nas, vrlih i čestitih građana ove uboge države, koji, razume se, nikada sebe ne svrstavaju među one otpadnike koji svojim likom i delom unižavaju naše društvo. Ne bih trošio reči o opštim uzrocima dekadencije, s obzirom da je to pitanje, ukoliko je postavljeno pojedincu, koliko opširno, toliko i nedostižno zbog svoje slojevitosti; neka država i njene institucije (ne) rade svoj posao po tom pitanju. Ono što je meni interesantno i dostupno, jesu simptomi koji su očevidni običnim smrtnicima, pod uslovom da imaju oči i slobodu kretanja.

Dakle – kada su, tačno, i kako, na mesto grafita, ispisanih u čast rok i metal bendova, došli grafiti klubova i navijačkih grupa?! Meni se, lično, povraća od priča „u moje vreme“, tako da ću reći ovako: u doba moje relativne mladosti, recimo za vreme toliko optuživanih devedesetih, kuda god da sam se okrenuo, zgrade su bile ižvrljane nazivima bendova koje, iskreno, nisam slušao u tom dobu, ali za koje sam, hvala bogu, makar čuo. Samo na putu od škole do kuće, sećam se da su zidovi bili išarani natpisima: Deep Purple, Riblja Čorba, Guns ’n’ Roses, Led Zeppelin, a ako bismo proširili rutu na celo Novo Naselje, ukoliko me ubogo sećanje ne vara, bilo je i grafita u čast Nirvani, Iron Maiden-u, jedan i Kurtu Kobejnu per se, i mom dobrom drugaru Metaliki. Budući da sam u to vreme svakako više pratio domaći fudbal, u odnosu na stranu „drekavci“ muziku, nalazim da bih neizostavno primećivao i grafite timova čije utakmice sam revnosno pratio.

Kapiram – iako neretko, ali ljudi ipak, kada ih uhvati neko ludilo, kreče, i eto gde su nestali svi ti silni grafiti. Ali kako to da više nema tih mangupa koji su šarali? I to je jasno – sada imaju pametnijeg posla: deca, posao, problemi sa opadanjem kose, bolesna jetra, i tome slično. Ako uzmemo u obzir ono očito, za šta nam valjda nije potreban doktorat iz sociologije, dakle, da ispisivanje grafita predstavlja iskazivanje stava, iliti sklonosti, dolazimo do površnog zaključka da su mladi ljudi batalili rok i metal muziku. U redu, jasno je da zbog nedostataka grafita ne možemo zakjučiti da više niko ne sluša muziku o kojoj je reč, ali jasno je da je ponestalo (mladih) ljudu koji sa tim žarom doživljavaju muziku. Ali grafiti se opet nalaze na zidovima istih zgrada, samo što su sada išarani nazivima klubova, a češće najvijačkih grupa. Očevidno je da ljudi sa interesovanjima i žarom i dalje postoje, budući da su zgrade i dalje išarane. Osećanja pripadnosti i obožavanju umetnosti teško da može da bude smatrano patološkom pojavom; rok bendovi, voleli ih vi ili ne, kroz svoju istoriju, slali su svojom muzikom i stihovima poruke bunta, slobode, ljubavi, neretko i revolucije, i veličanjem autora tih poruka, ljudi su delili njihovu umetnost i njihove poruke; neretko, inspirisani muzikom rok bendova, jedan deo mladih svakako se i sam okrenuo stvaranju muzike. Zaista, o uticaju kvalitetne muzike, kojeg god pravca ona bila, izlišno je govoriti. I sada, kao da smo bili odsutni iz države desetak godina, nailazimo na veličanje i obožavanje klubova i navijačkih grupa.
Ako iskreno ogolimo pojmove „fudbalski klub“ i „navijačka grupa“ doći ćemo do firmi koje zarađuju novac pružajući usluge zabave, tj sporta, kao i nestalne grupe ljudi koji, šatro, vole te firme.

Ako uzmemo da su grafite bendova ispisivali ljubitelji muzike tih bendova, možemo reći sasvim jasno da grafite navijačkih grupa ispisuju ljubitelji, dakle i članovi, istih. Dakle – samoveličanje! Patologija? Potreba za pripadanjem? Čemu potreba za pripadanjem, ukoliko osećate da već nečemu pripadate? U redu, svi mi imamo potrebu za pripadanjem nečemu većem od nas, ali šta govori potreba za pripadanjem nečemu što de facto, makar u našoj državi, šalje poruku nasilja, koliko god pripadnici tih grupica to pokušavali da demantuju? Uostalom, svako bežanje u kolektivno (osim u slučaju povezivanja putem ljubavi prema čoveku) je jedna vrsta oboljenja – tako je barem govorio Erih From, verovatno najkompetentniji čovek za to pitanje – a bežanje u kolektiv koji je: 1. okrenut obožavanju nečega što je, iz ugla apstraktnih ljudskih potreba, u korenu banalno i trivijalno kao što je sportski klub, 2. sačinjen od ogromnog broja ljudi čiji se (umišljeni) sastav svakodnevno menja, 3. potpuno pasivno orijentisan (ne stvara već posmatra), 4. bez ikakvog stvarnog cilja, 5. ne zahteva niti jednu vrlinu već samo manu, 6. agresivno nastrojen ka ciljevima koji u biti ne doprinose stvarnoj dobrobiti individue; dakle, pripadnost takvom kolektivu, i veličanje istog, očito je simptom. Simptom koje bolesti? Odgovor na to pitanje ostavio bih kompetentnim ljudima. Ja svakako samo pišem koješta.

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend