Filozofija možda nije „korisna“, ali je vredna!

0

Zaboravimo na trenutak teoriju vrednosti po kojoj je nešto vredno ukoliko nekome koristi. Po definiciji, korisnost je subjektivan odnos koji pojedinac ima prema nekom dobru koje troši, trošeći ga on stiče zadovoljstvo, i to zadovoljstvo mu pruža osećaj korisnosti. Korist se, u ovom smislu, danas obično izjednačava sa pragmatičkom korisnošću, tj. nešto je korisno u praktičkom smislu, i samim tim je i vredno. Posebno danas, u sistemu neoliberalnog kapitalizma, vredno postaje ono od čega neko ima neke koristi, a korisnost se sve više ogleda u praktičkoj primeni i materijalnoj dobiti. Dakle, nešto je vredno samo ako je korisno. Kao što smo rekli, odbacimo za sada, za ovu priliku, znak jednakosti između vrednosti i korisnosti u ovom značenju.

Pod vrednošću možemo podrazumevati ne samo materijalnu dobit, korisnost (u praktičkom smislu) i profit te vrste, već i intelektualno-moralnu, duhovnu dobit. U tom slučaju nešto je prosto vredno za nekoga jer ga oplemenjuje, prosvetljuje, probuđuje, obrazuje itd. Tako gledano, može biti vredna neka knjiga (koja, recimo, ne mora čoveku doneti neke materijalne dobiti kada je pročita), može biti vredna neka sitnica, neki poklon koji je dat nekome i koji toj osobi mnogo znači (iako nema neke praktičke koristi od njega), može biti vredan neki dobronamerni savet, ili iskrene reči upućene “od srca”, kojih ćemo se uvek rado sećati, i koje će nam pružati neku vrstu unutrašnje sigurnosti (da ne kažemo dobiti).

Upravo tu vrstu vrednosti imamo na umu kada kažemo da je, kao jedna disciplina ljudskog duha, filozofija vredna, ali možda ne i korisna.

Naime, u vremenu u kom se ceni (nažalost, najviše zbog korisnosti, čast izuzecima koji to ne rade samo zbog koristi te vrste) studiranje i bavljenje naukama i disciplinama kao što su: medicina, pravo, ekonomija, menadžment… koje donose ispunjenje snova (neretko su to “roditeljski” snovi, koji su preneti i “usađeni” deci) o socijalnom prestižu, bogatstvu… itd., nije teško shvatiti zašto se bavljenje disciplinom kakva je filozofija, često etiketira kao “mlaćenje prazne slame”. Zašto bi neko studirao filozofiju, zašto bi čitao te knjige, šta se tu korisno može pronaći? Kako posao dobiti posle takvih studija? Kome su potrebni ti bradati “mudraci”? Ovakva i slična pitanja padnu svakome na pamet kada mu na pitanje: “Šta studiraš?”, odgovoriš sa: “Filozofiju.” – neki će ta pitanja zadržati u svojoj glavi, a neki će ih, oni “bez dlake na jeziku“, i izgovoriti. (Postoje i oni radikalni slučajevi, gde je odgovor da se studira filozofija propraćen pitanjem: “Aha, a koji smer na fakultetu?”) Nema ničeg lošeg u postavljanju pitanja, ali se ova pitanja obično izriču sa jednim pozadinskim tonom, koji treba da prenese skrivenu poruku (u ovom slučaju studentu filozofije) da je budala.

Ovom tekstu nije svrha, uvredom izazvana, odbrana nas “budala”. Iako se tako možda čini, ovaj tekst ne staje u odbranu pojedinaca, već u odbranu filozofije.

Prihvatimo za sada da možda nije korisno izučavati filozofiju; vratićemo se na to možda. Ipak, ako odbacimo (“kapitalističko”) izjednačavanje vrednosti i korisnosti, apsolutno tvrdimo da filotofija može biti i jeste vredna, naime, ona itekako ima vrednosti za savremenog čoveka. Naravno, realnost nam pokazuje i dokazuje da, studenti filozofije i oni koji “amaterski” izučavaju i prelistavaju filozofska dela, teško da će – posebno na “brdovitom Balkanu” – imati neke materijalne dobiti od te rabote. To je, nažalost, realno stanje stvari. Ali, kako kaže čuveni Bertrand Rasel: “Čak i u postojećem svetu duhovna dobra su bar isto toliko važna kao i telesna.” (Bertrand Russell, 1980). Čovek koji je okrenut isključivo praktičkim, materijalnim dobrima, zanemaruje onaj drugi deo svog bića, koji prirodno teži i vapi za hranom koja je njemu potrebna. Potiskivanjem svoje duhovno-moralne strane, pojedinac postaje jednosmerna ulica koja je vremenom sve uža i uža, sve dok jednom ne postane toliko uska da više ništa kroz nju ne može ni da prođe. Tada ona postaje pusta, zatvorena za bilo šta drugo, sem za svoje sopstvene interese, probleme i brige. Dakle, (ne)ljudska preterana briga za sticanjem materijalnog bogatstva, slave, prestiža, preobražava se i postaje nebriga.

Mi ne sporimo da čovek treba od nečega da živi, da radi i zaradi za život i osnovne stvari; jer, naravno, da bi živeo čovek mora da jede, da bi jeo mora da kupi, da bi kupio mora da ima para, a da bi imao para mora da radi. Sve to stoji. Ono što ne stoji je čovekovo (apriorno) odbacivanje svih stvari koje mu ne koriste i koje mu samim tim ne donose “hleb na sto”. Filozofija vam možda neće doneti hleb na sto, ali će vam doneti (vratiti) životnost u život, razumnost u razum, kritičnost u kritiku, smisao u smisaonost… itd. Ako već ovo nekome zvuči čudno i besmisleno, neka pročita opet, ako i drugi put ne pomogne neka opet pročita, ako i tada nema efekta, sve što možemo reći je: Sve najbolje i srećno!

Sa ovim u vezi, jasno je i to da ne morate biti student filozofije da biste izučavali filozofiju, njena lepota je, između ostalog, i u tome što je ona izuzetno prilagodljiva. (Često se ta vrlina i zloupotrebi.) Uvek možete, kada završite sa vašim obaveznim poslovima i obavezama, da se posvetite i onoj vašoj zaboravljenoj strani; jer, kako reče jedan naš umetnik/glumac: “Ne može da škodi, a čim ne škodi, znači da koristi.” Ono možda filozofija nije korisna može da se tumači i tako. Možemo onda reći, da nije korisna za onu, rekli bismo, savremenu “kapitalističku” (otuđenu?) čovekovu stranu, ali je definitivno korisna za njegovu drugu stranu, onu pomalo zaboravljenu i sve više potiskivanu, a isto tako, ako ne i više, bitnu. U tom smislu je ona i korisna i vredna.

Ova tema sigurno zaslužuje obimniji i celovitiji ogled. Ali, pošto je ovo kolumna, moraćemo da se zadovoljimo sa trenutnim rezultatom. Nadamo se da je ova kolumna dovoljna da barem uvede i podstakne razmišljanje o ovoj temi.

Oglašavanje

O autoru

Nikola Ačanski

Egzistiram i u toj egzistenciji jurcam za, po svemu sudeći, nepostojećom suštinom sebe, drugih i prirode. Jurcam poput blesavog psa koji laje na točkove automobila i koji svoju jurnjavu na kraju obično završi pod nekim točkom. Svakog drugog, trećeg dana pomislim da sam je uhvatio, ali svaki put kada otvorim šaku suštine nema.

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend