Devojke Današnjih Dana

0

Poslednji put kad sam video romantiku, vozili su je kolima hitne pomoći na reanimaciju. Prijatelj mi je rekao šta mu je učiteljica rekla da je romantika. Romantika je sve ono što je nesvakidašnje, što je iznenađujuće, što je gest a kulturno a ne može se očekivati ni proračunati. Svidela mi se ta lepa definicija. U želji da otkrijem da li današnje devojke mogu prihvatiti poziv za izlazak od običnog, kulturnog, da ne nabrajam dalje, momka, a da nije u pitanju jedna od lokacija kao što su: klub, splav, kafić, kafana, koncertna dvorana, odlučio sam da sprovedem jedno malo istraživanje. Evo kako je to izgledalo.

Petak. Park. Upitah je da li je slobodno, nije me pogledala, zatim sam seo. Pokušao sam da je podmitim rocher kuglom, ustade i ode. Hm. Stanica gradskog prevoza. Stanem pored nje, vrtim se. Rekoh joj da mi se sviđaju njene čizme. Reče mi da ima dečka. Nasmejah se i rekoh joj da je to njen problem. Nasmeja se. Rekoh joj da kradem spejs šatl za pola sata, i idemo ona i ja u svemir da krademo zvezde i stavljamo joj u kosu. Ona krenu ka prispelom trolejbusu, dobacivši – Imam dečka, budalo. – nasmeši se i nesta. Odlučih da uđem u jedan butik. Tri sprata, dva ulaza, avaj slabija ponuda. Nekako pronađoh jednu devojku sa psom. Farmerke, visoka, espadrile, košulja, divna kosa, uverljiva maskara, plave oči, braon lice, od solarijuma. Priđoh im. – Sony, ostavi batu na miru! – slatkim glasom mu reče lepotica. Priznah da je pravi razlog mog prilaska njena harizma i da ne znam koje lekove treba da koristim da bih izbegao aritmiju koja ce uslediti kad se rastanemo. – Znaš, mnogo si sladak mačak ali ja sam udata žena. – Rekoh joj da se razvede od muža i da mi se javi. Pružih joj svoj broj, ona ga uze i namignu mi, ja se zavrteh na peti, podignuh obrvu i nestah. Ulica. Ugledah kako mi u susret hoda „Vatra lično devojka“. Vatra lično je najjača i najopasnija klasa devojke. Institucija na dve noge. Morala je imati vrhunsko držanje, stil i eleganciju. Njen šarm bi raznosio vaše šanse da u razgovoru sa njom uopšte sastavite pravilno rečenicu.A pogledom bi zavodila već u prvoj sekundi i gađala fluidom na daljinu. Plava. Crveni, okvir naočara za vid. Valovita kosa. Kratke braon čizme. Farmerke i braon džemper. Nisam stigao da vidim kakvu torbu je nosila jer me je već pogledom otkinula od svesti. Gledala je levo – desno kad smo se mimoišli. Krećem hodati unazad paralelno sa njom, usput bacajući kratke poglede kuda idem. Ona me pogleda, ja gledam pravo. Ja pogledam nju, nasmešim se, ona gleda pravo i smeška se. Videvši njen osmeh, postao sam njen. Pogleda me opet, ja brže pogledam pravo. Ali ote mi se osmeh.Tad pogledam nju. Ona skrenu pogled, smešeći se i dalje. Skinuo sam naočare i poigrao se obrvama. Imala je divne, plave oči. Hodao sam na različite načine i glupirao se i dalje, još uvek ne započinjajući komunikaciju. Tri trenutka kasnije, ona stade,  ja po inerciji, odoh malo dalje. Otključava zgradu. Ne, rekoh u sebi. Ušla, zatvorila vrata, nasmešila se i otišla, vladajući.

Nedelja. Jutro. Šanse da sad vidim devojku na ulici bile su svedene na minimum no nisu uticale na moj entuzijazam. Pijaca. Potraga. Lepotica. Nisam dugo razmišljao i uskočih u priču. Par komplimenata izazvaše kontra – efekat. Počeh skakutati između tezgi kao lane, udaljavajući se iz scene u kojoj njena histerija nije jenjavala.

Ponedeljak. Sunce. Vetrić. Euforija. Devojke A tu sam i ja. Tržni centar. Butik. Prodavačica. Primetih da je pre bila simpatična nego lepa ali da je telo bilo moćno. Izgledala je kao avion. Donja vilica je pretila da se otkači i spadne dok su se bludne misli taložile kao lude. Rekoh joj da me je njen šarm privukao. Izbacila me je napolje. Ispred je devojka sedela na klupi. Hvatao sam se za grudi, posrtao i zastajkivao. Njeno ravnodušno lice poprimi prve znakove zabrinutosti. – Je li ti dobro? – brižno će ona. – Nije. Hodao sam normalno sve dok tebe nisam video, a onda me taj pogled na tebe odjednom poče ostavljati bez daha. – nasmeših se. Obezbeđenje je bilo ljubazno. Stanica za tramvaje. Devojka. Dva komplimenta. Jedna histerija. Otrčah. Park. Nemoć i beznađe me poče proždirati, nisam ni primetio nekog psa koji mi se prišunja i onjuši mi ruku. Utom se stvori devojka, sede na klupu i upita me za upaljač. – Nije slobodno. – rekoh. – Nije mi potrebna tvoja dozvola. – Bila je čupava. Naočare, farmerke, kožnjak, marama i čizme. Posle smo otišli i seli u neki Turski restoran, u kojem se ona utapala u baklavama i mom šarmu.

Zaključak je da je romantika u komi i dalje. Na nama je da joj još uvek ne isključimo aparate. A nama nadu.

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend