Dan kada sam rešio da umrem

2

Iz ove perspektive ne znam šta mi je tada bilo u glavi. S obzirom da mi je bila dijagnostikovana klinička depresija, nije ni čudo što se tog perioda i ne sećam baš najbolje.

Ali sećam se da je bila nedelja popodne. I da su svi bili kod kuće. A ja sam se osećao samim. U stvari, nisam imao blage predstave da su oko mene ljudi koji mi žele samo najbolje, nego sam samo tonuo sve dublje i dublje, sve do trenutka kada nisam više ni video taj delić neba kad pogledam na gore iz ambisa u kojem sam se nalazio.

Bio sam kao pacov sateran u ćošak. Samo sam se ukopavao nadajući se da je na kraju rupe rešenje svih mojih problema, ali ih nije bilo. I onda sam pomislio – ma, ko ga jebe, ionako nemam više za šta da živim! Sasuo sam u sebe šaku lekova kao one sredovečne ostavljene švalerke koje sa razmazanom šminkom reše da sebi prekrate muke.

the end

To je bila najsebičnija stvar koju sam ikada mogao da uradim. I najkukavičnija stvar koju sam do sada definitvno uradio. Mislio sam samo na sebe, kako da sebi olakšam probleme koji su bili stvarni i probleme za koje sam umislio da postoje. Nisam mislio na ljude koje volim i koji mene vole. Kako bi oni posle toga nastavili svoje živote? Ljude koji nisu pičke, nego se bore sa životom iz dana u dan. Ljude koji trpe udarce, padaju, ali ustaju i idu dalje, jer imaju za koga i sa kime. Kada sam legao u krevet i kada sam poslednjim zdravim neuronom shvatio šta sam uradio, uspeo sam nekako da kažem šta sam pokušao.

Te noći i sledećeg dana se ne sećam. Sećam se lica porodice koji su bili oko mene. Sećam se pomešanih osećanja – koliko mi je bilo drago što ih vidim toliko me je bilo sramota što sam pokušao da im nanesem bol jer sam ispao pizda i kukavica. I sećam se da sam tada obećao sebi da više nikada neću da dozvolim da mi bilo šta stane na put. Obećao sam sebi da ću da budem ispravan, da ću da pokušam da promenim sve što sam zajebao, i pre svega – da više nikada neću da ljudima koje volim i koji mene vole naneti bol. Zašto vam ja ovo uopšte pričam? Jer znam da svako od nas nosi svoje terete, priča sa svojim demonima i svako od nas naleti na zidove koji ga okruže i svako od nas u nekom trenutku pomisli da nema izlaza. Svako pomisli da je nekad sam, svako u jednom trenutku prestane da čuje i svoj glas, a kamoli tuđe. Svako od nas padne. Ali izlaza ima, samo treba držati oči otvorene i slušati ljude koji vam žele dobro.

Ako je između vas i nekoga provalija, pružite mu ruku, pomoći će vam. Radite nešto što vam prija, nešto u čemu ste dobri. Imate talenat – radite na njemu, tako radite i na sebi. Trenirajte, svakoga dana. Osećaj kada shvatite da ste iz dana u dan jači je nezamenljiv osećaj i esencija zdravog i srećnog života. Ja sam se tog dana ponovo rodio, i od tada sam iz dana u dan sve bolji. Možda neću biti najbolji, ali sam obećao sebi da ću dati sve od sebe. Više nikad neću da dozvolim da padnem na tlo, ma koliko jak udarac primio. I više nikad neću ispasti kukavica, kao onaj Dan kada sam rešio da umrem.

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Rođen od nervoznog oca i strpljive majke. Ponosni vlasnik mlađeg brata - 86. godište, dizelaš. Živi da bi pisao, piše da bi živeo. Iza sebe nema niti jedan propali brak jer se nikad nije ženio. Po zvanju lektor, po zanimanju nije.

2 komentara

  1. Avatar

    Onaj trenutak zdravog razuma kad kazes sta si pokusao je dokaz da ustvari nisi zaista imao nameru da umres, nego da je podsvesno to sve bio zadnji poziv u pomoc. Tako su meni objasnili. I da posle toga resis da ne odustajes I da nikada vise nista nece moci da te slomi. 🙂

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend