Da li su čovek i čovečanstvo prevaziđeni?

0

Ovo – antropološko, (bio)etičko – pitanje nosi sa sobom određenu težinu, čiji teret bi trebalo da se oseti na plećima svakog čoveka, svaka osoba bi u sebi trebala da oseća neizbrisivu i snažnu prisutnost onog drugog (čoveka ili prirode). Na kraju krajeva, ono se tiče svakog od nas, hteli mi to da priznamo ili ne. Tako da je jedna stvar sigurna: niko ne bi trebao da ostane ravnodušan pred ovim pitanjem ili pred pitanjima slične vrste. Jer od svakog od nas ponaosob zavisi odgovor na to pitanje.

Na samom početku treba razjasniti postavljeno pitanje, a time zapravo već započinjemo pokušaj pružanja nekakvog odgovora na njega. To ćemo najbolje uraditi ako navedemo razloge na osnovu kojih ga uopšte i postavljamo. Razlozi na osnovu kojih ulazimo u ovu problematiku tiču se odnosa između, sa jedne strane – čoveka, a sa druge – prirode. Taj odnos, nekada naizgled jednosmeran i bezopasan, vremenom se transformisao u ozbiljan problem i realnu pretnju po obe strane.

Ljudsko biće je biće koje je sposobno za napredak, sposobno je da se razvija, da se snalazi, da pravi sebi povoljne prilike. To su utvrdili još davno i starogrčki filozofi, tzv. sofisti – smatrajući da čovek svojim mišljenjem može određivati i postavljati sebi razloge, svrhe i sredstva u svom delanju, kako bi zadovoljio svoje zahteve i interese. To je bilo pre dve i po hiljade godina. Poslednjih par vekova energični napredak i razvitak civilizacije pokazao je moć i potencijal ljudskog razuma i ljudske prirode kao nikada do sada.

Savremena nauka, tehnika i tehnologija – pored svega do čega su dovele i pored svog doprinosa koji su dale – učinile su to da čovek razvije jedno čvrsto uverenje u (nad)moć vlastitog razuma i prirode nad objektivnom, ne-ljudskom prirodom. Čovek je počeo, zahvaljujući svom intelektualnom napretku i svojom aktivnošću, da se (delimično) oslobađa od nužnosti prirode, od njene kauzalne determinisanosti. Takvo stanje stvari, ta emancipacija pokrenuta naučnim saznanjem, postepeno dovodi do toga da priroda postaje nešto što se zloupotrebljava, ona postaje, tj. velikim delom je i postala, instrument za zadovoljenje čovekovih potreba, neretko i ljudskih otkačenih, praznih fantazija – koje ne vode ničemu, sem zadovoljenju pukih nagona i hirova. Homo sapiens danas manipuliše naučnim istraživanjima, dovodi u pitanje sve ono što je ustaljeno prirodnim putem: „Iščezla je razlika između veštačkog i prirodnog, sfera veštačkog je progutala prirodno (Jonas, 1979).” – ističe Jonas ovo, imajući u vidu najpre medicinske genetske poduhvate koji se vrše nad embrionima i fetusima. Manipulišući samim sobom, on je danas pred mogućnošću stvaranja novog čoveka! Čovek svojim akcijama preti i samoj prirodi (koja nije njegova tvorevina, već je baš obrnuto, on je produkt prirode): ekološka katastrofa je danas realna mogućnost. Još gore, celokupnost našeg sveta je u opasnoj zoni zbog nuklearnog oružja. Čovek danas gospodari, ne samo svojim životom, već i životom prirode, životom drugih živih bića, a posredno, na neki način i životom budućih generacija. Dakle ukratko, kao što nemački filozof Hans Jonas kaže: “…razvojem naše moći izmenila se i suština ljudskog delovanja (Jonas, 1979).” Ta izmena dovela je na kraju do očiglednog nasilja nad prirodom; ali da li samo nad prirodom? Kao što vidimo, ne, to nasilje se nije zaustavilo na prirodi, ono je dovelo i do ozbiljne opasnosti samog čoveka. Zloupotrebljavujući prirodu za vlastite koristi i dobrobiti, pretvorivši je u sirovinu za eksploatisanje, čovek je samog sebe bacio na mesto gde i on postaje ugrožen, i gde mu preti opasnost od samouništenja. Igrajući se boga, “gospodara prirode, života i smrti”, čovek dovodi sebe u nezgodnu situaciju, naime vlastita tvorevina, sopstveni rad se okreće protiv njega.

Dakle, napredak nauka (i ljudsko ophođenje prema tom napretku) koji smo spomenuli, najpre medicinskih (transplantacija embriona, presađivanje organa, genetski inženjering, istraživanja na fetusima itd.), ali i drugih naučnih oblasti doveo je do raznih realnih moralno-etičkih problema i pitanja opstanka čovečanstva. Pritom – nije pitanje samo da li ćemo opstati, nego i da li će taj opstanak biti dostojanstven?!

Kada govorimo o opstanku u ovom smislu možemo ga posmatrati na dva načina. Prvi uključuje opstanak čisto fizičke vrste, odnosno on podrazumeva da nećemo sebe uništiti u potpunosti i tako nestati sa lica ovog sveta i univerzuma. Drugi način razumevanja opstanka obuhvata prvi, ali ga i prevazilazi. U redu, opstaćemo fizički, bićemo tu, ali onda se upitajmo hoćemo li opstati moralno? Dakle, drugi način podrazumeva ne puki opstanak nas kao ljudskog roda (fizičkih entiteta), već nas kao čovečanstva (nas kao moralnih subjekata); da li će istrajati naša moralna priroda (pored one fizičke), hoće li naše dostojanstvo opstati, da li će ostati ono što nas čini onim što jesmo? Ovo sve za sobom povlači mnogobrojna pitanja. Da li je naša moralna priroda bitnija od one fizičke? Šta čini našu moralnu stranu? Imamo li mi uopšte neku drugu stranu sem one fizičko-biološke, ili se na kraju sve redukuje na materiju? Ovo su ozbiljna i teška filozofska pitanja na koja ne možemo dati konačne odgovore ovde i sada. Ali, na trenutak pretpostavimo da moralnost nije samo ono što znamo iz biologije, hemije ili fizike, već da sve to obuhvata ali i nadilazi.

Čuveni filozof Imanuel Kant je verovao da je čovek ambivalentno biće. On je prirodno biće, pripada prirodi, podređen je njenim zakonima i njenoj nužnosti, na njega utiču i njime upravljaju zakoni te prirode. Ali, čovek je i slobodno biće, on je moralno biće. On je gospodar svog moralnog života, on je tu vlastiti zakonodavac; slobodan da postavlja moralne zakone i dužan da po njima živi svoj život, da se po njima upravlja, i na taj način obezbedi sebi vrednost i zasluženu dostojanstvenost koja mu pripada. Kao moralno biće – koje ima slobodnu volju – čovek treba da posmatra čovečanstvo (dodali bismo i prirodu) ne kao sredstvo, već kao svrhu. Iako danas izgleda da je čovek više ovladao prirodom i tako se (bar delimično) oslobodio njenih zakona, ostaje pitanje da li je time čovek, svojim ovladavanjem prirode, sebe doveo u položaj koji nije želeo? Da li je time što je počeo da se meša u tok prirode na neki način oštetio i sebe, jer i on je ipak deo te prirode (kao što je Kant i sam rekao). Da li je čovek koristeći svoju slobodnu volju (koliko god ona možda bila ograničena) devastirao istu? Da li smo sebi oduzeli onu suštinsku karakteristiku što nas čini onim što jesmo? “Tako trijumf homo fabera nad njegovim spoljnim objektom istovremeno znači i njegov trijumf u intimnom shvatanju homo sapiensa, a nekad je onaj prvi bio samo deo ovog drugog i služio mu je (Jonas, 1979).” Jesmo li čovečanstvo, zajedno sa prirodom, pretvorili u puko sredstvo?

Vidimo jasno da je čovek danas ugrožen, u jednom smislu u kom nikada pre nije bio. Njegovo “intimno shvatanje” je poljuljano. U tom smislu, danas, kada je čovečanstvo u ovoj vrsti krize, čovek više nije dužan (kako je Kant mislio) da deluje, da se ponaša po moralnim zakonima, već je on moralno odgovoran. Ne smemo se kockati sa životom čovečanstva!

Nakon svega ovoga, postavlja se pitanje – da li su čovek i čovečanstvo prevaziđeni? Da li širenje naše moći vodi našem zastranjivanju? Da li smo se utopili u golu stvarnost, da li smo postali puki robovi činjenica, da li nauka i tehnika (naše sopstvene tvorevine) vladaju nama, da li su nas prevazišle? Da li smo mi u službi nauke i tehnike, jesmo li postali robovi vlastitih postignuća?

Ako na ta pitanja odgovorimo potvrdno, preti nam još jedna opasnost. Opasnost da upadnemo u jedan destruktivni pesimizam, i tako izgubimo bitku unapred. Ako se pomirimo sa stanjem stvari osuđeni smo na sveopšti poraz. Svako pojedinačno odustajanje vodi do niza koji na kraju dovodi do opšteg poraza.

Kao što smo već naveli, ne smemo se kockati sa čovečanstvom. Rekli smo da je Kant čovečanstvo i svakog čoveka posmatrao kao krajnju svrhu, a ne kao sredstvo da se dođe do nečega drugog; i to je imperativ, i to je zahtev koji u nama, malo više osetljivim ljudima, budi saosećajnost i koji je kao takav vredan svakog poštovanja. Međutim, kao što smo već nagovestili, Hans Jonas smatra da on danas nije dovoljan. Današnjem vremenu je potreban drugačiji imperativ, koji bi bio više u skladu sa zahtevima današnjice i teškoćama koje ti zahtevi nose. Po kome čovek više nema dužnost, već odgovornost. On bi glasio ovako: “Ne dovodi u opasnost uslove za neograničeno opstojanje čovečanstva na Zemlji (Jonas, 1979).”

U zaključku, ne možemo reći da su čovek i čovečanstvo prevaziđeni. Pre svega, kada bismo se “pomirili sa sudbinom”, kao što smo rekli, to bi već automatski bio jedan poraz. Drugo, danas se u realnom svetu filozofskih, (bio)etičkih i uopšte naučnih zajednica vode ozbiljne diskusije o ovim pitanjima. Mnogi naučnici na njih sve više obraćaju pažnju i izlaze u javnost sa opomenama i porukama koje treba da skrenu pažnju na sve te probleme. Samo jedan primer koji pokazuje uključenost i svesnost naučnika oko ovih pitanja je aktivitet jednog od najpoznatijih naučnika današnjice – fizičara Stivena Hokinga. On već nekoliko puta izlazi u javnost i upozorava svoje kolege naučnike da treba da obrate pažnju na posledice svojih istraživanja. Ta upozorenja su se pre svega odnosila na istraživanja koja se tiču veštačke inteligencije, ali i druga koja vrše fizičari, a koja su potencijalno opasna po naš svet.

Na kraju, u duhu pesimizma, možemo čak i reći da svi ti pozivi na saosećajnost i poštovanje prirode (kako naše, tako i ne-ljudske) nisu ništa drugo do šuplji, apstraktni postulati i pozivi, koji u realnom životu ničemu ne vode. Zaista, možda je to i tako, možda je to samo prazno “mudrovanje” ili čak, neko bi možda rekao, “moralisanje”. Uvek će biti onih kod kojih ti pozivi, ti imperativi, kao što su Kantov i Jonasov, neće probuditi svest i savest o onome što nam preti. Ali dok god ima nas koji smo ih svesni i koji držimo otvorene oči pred tim globalnim problemima, ne treba gubiti nadu. Jer čovek i čovečanstvo nisu još uvek prevaziđeni, a da li će biti – to zavisi isključivo od nas.

Oglašavanje

O autoru

Nikola Ačanski

Egzistiram i u toj egzistenciji jurcam za, po svemu sudeći, nepostojećom suštinom sebe, drugih i prirode. Jurcam poput blesavog psa koji laje na točkove automobila i koji svoju jurnjavu na kraju obično završi pod nekim točkom. Svakog drugog, trećeg dana pomislim da sam je uhvatio, ali svaki put kada otvorim šaku suštine nema.

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend