Jednom sam započeo priču o tipu koji sedi u prljavoj krčmi naslonjen na masni drveni zid sa kog vise parangali i čita reči urezane na stolu. Kao i mnoge druge priče, ni ovu nisam završio. Bolje bi bilo da sam sve svoje nedovršene priče dao nekome ko ima nerava za njih, ovako sam ih samo ostavio da životare osakaćene. Ali, nisam naučio da tragam za onim što bi bilo bolje, jer ne razumem od čega bi nešto što nikada pre nije postojalo trebalo da bude bolje. Znam samo da primetim ono čemu bi vredelo posvetiti pažnju. I da ga gotovo nikad ne dovršim.
Čitao sam o tome da je svako svima kriv i da se ono što učinimo ili pomislimo reflektuje na čitav svet, kao talaščić koji, iako neprimetan, može da stigne od Australije do Amerike. Pročitao sam i to da su najvažniji trenuci oni kada dijalektika ustupa mesto životu. Kako pomiriti te dve stvari? Kako da čovek odredi šta mu valja činiti kako bi slao samo dobre struje u okean, a da pri tom ne podlegne dijalektici? Čim počnemo da razmišljamo o tome kako bi trebalo živeti, zapravo prestajemo da živimo, a ako obesmislimo svoj život, prestajemo da ga budemo vredni. Da li to onda znači da dijalektika ne ustupa mesto životu po našoj volji?
Onaj tip u krčmi može da se napije, strgne parangale sa zidova, pa da se, na vrhuncu alkoholnog ludila, umota u njih i da igra kao mahnit ne osećajući udice koje mu se zabadaju u kožu. U zoru, na pustom mostu, može da mu padne na pamet da skoči. Ako je dovoljno rešen, popeće se na ogradu mosta i zakoračiti u prazno. U tom slučaju, parangal bi mogao da se zakači za ogradu mosta, a tip bi ostao da visi nad rekom, u svitanje, krvavo kao njegove grudi pokidane udicama. Recimo da ga u toj situaciji zatekne momak kojeg je prethodnog dana ostavila devojka, jer više nije mogla da trpi njegovu depresivnost. Vraća se kući posle teške terevenke, pijan i tužan. Začuje jauke i priđe ogradi. Ne može da poveruje sopstvenim očima – čovek visi sa mosta umotan u parangal. Pokušava da ga izvuče. Naš tip je izgubio svest usled jakih bolova i ne može da pomogne svom spasiocu. Ostavljeni mladić se naginje preko ograde mosta da bi još jednom pokušao, ali gubi ravnotežu i pada. Snažan udarac o površinu vode mu lomi vrat. Mrtav pluta.
Nedelju dana kasnije, naš tip čita vest da su pronašli još jedan leš utopljenika samoubice, sklapa novine i lenjo se češe po leđima. Devojka koja je ostavila nesrećnika pola godine pokušava da se pomiri sa tim, a onda joj jednog jutra, spas donosi nešto na šta je pomišljala od trenutka kada je saznala za tragediju, ali što je tek sad sazrelilo – uverenje da je svako odgovoran za sopstvene postupke i da ona ni za šta nije kriva. Nije mogla da sačuva čoveka koji sam sebi nije želeo da pomogne. Rešava da se konačno našminka i da posle podne prošeta gradom. Te večeri, sedi u kafeu i prigovara sebi zbog toga što se već dva puta osmehnula mladiću koji sedi sam za susednim stolom, ali to je jednostavno, jače od nje. Naš tip seda za njen sto. Razgovaraju kao da su stari znanci. Te večeri, započinju vezu za čitav život.
Naš tip je najzad, pronašao nekoga ko mu je pokazao koliko je život lep. Nikada joj neće ispričati da je jednom pokušao da se ubije. Ne usuđuje se ni da pomisli na to. Da ga onog jutra nisu primetili ribari ne bi doživeo ovakvu radost. Ona je zahvalna sudbini na tome što ju je spojila sa stabilnim, vedrim čovekom, zašto da joj bespotrebno uliva sumnju? Sigurni su u to da je bilo predodređeno da se sretnu.
I dalje ne znam da li dijalektika ustupa mesto životu po našoj volji, ali to mi se sad i ne čini toliko značajnim pitanjem. Naterao sam se da dovršim ovu priču, smiren sam, blag, zadovoljan. Biće da je ključ u tome da preduzimamo čiste postupke, a ne u tome da pokušavamo da obezbedimo željene ishode. Svaki naš postupak utiče na čitav svet, a svet počiva na našoj veri u ovu istinu. Naš tip je ubio onog nesrećnika time što je pokušao da ubije sebe. To što ga nikada nije video ne menja stvar. Manimo se ćorava posla.
Dosta za danas.
Add Comment