Kolumne

mIGRAcije bez granica

Seciranje stvarnosti je ponekad nužna stvar, naročito kada se radi o određenoj skupini ljudi. Donedavno, subotičku svakodnevnicu su, kao i u većim gradovima Srbije, medijski karakterisali migranti, ti mistični stranci i strankinje.

Masmediji plasiraju raznorazne informacije o njima i njihovom putešestviju. Svaki dan je sve više i više tekstova o njima, njihovom ponašanju, ispliva poneki šturi demografski podatak i vesti ukoliko njihov prolazak na granicama prođe bez posledica ili nastane haotično stanje (kao što je to bilo u Grčkoj i Makedoniji, a trenutna tačka ključanja je Mađarska). Pravi razlog njihovog proputovanja je i dalje nepoznat, jer ne govore mnogo. Na neki način, to je njihovo pravo.

Zbog toga su mnoge pretpostavke u igri: od toga da su samo izbeglice siti življenja u ratnom okruženju (što je sasvim normalno razmišljanje), dok dosta njih upozoravaju i (veoma ubedljivo) tvrde da su oni zapravo (dobro plaćeni) agenti ISIS-a tj. Islamske države, naročito brojniji, muški deo populacije, između 18 i 35 godina – takoreći, vojno sposobnih. Šta sa silnim ženama, decom, starcima, koji takođe rizikuju svoje živote u tom drumovanju? U beskrajnom okeanu informacija, njihov status je postavljen kao zamršeno pitanje i verovatno se odgovor neće dobiti tako lako, nejasnoće koje će nam se možda obiti o glavu ili se već obijaju…

Pravo pitanje je kako ostati neutralan u situaciji sa migrantima, razmišljati hladne glave. Na stranu senzacije većih medijskih kuća, bilo svetskih ili sa prostora Balkana. Dovoljno je ukucati ‘migranti’ u Google i sve je jasno – iz dana u dan raste broj tekstova i objava koji migrante predstavljaju u krajnje NEGATIVNOM kontekstu, da ne pominjem društvene mreže koje su postale pravi poligon za tekstualno “ratovanje informacijama”. Da li je uopšte moguće izboriti se sa katastrofalno rastućom ksenofobijom i kako im uopšte pristupiti, teoretski i ljudski, a da se ne neko ne “spotakne” o nešto što kvari njihovu ljudsku sliku jer su došli sa Bliskog Istoka? Oni su tu. Verovatno imaju svoje razloge zašto se kreću u pravcu u kom su naumili. Zato pravi problemi ne potiču od njih.

Moje skromno mišljenje je da ove stavke zahtevaju zdravo rasuđivanje i oprez: prvi je upliv religioznih pitanja, suprotstavljeni tabori onih koji ih podržavaju i onih koji ih smatraju krajnjom pretnjom, a tu su i odnos naše države prema njima i njenim građanima i odnos svih ostalih država u regionu koje pokušavaju da ih oteraju ili ometu u njihovim namerama.

Religiozno pitanje je jasno: oni su muslimani, sa neznatnim brojem onih koji se ne drže striktno Islama. Ovde nije problem ni Islamska država, niti šerijatski zakoni koji dovode i do ekstremnih kršenja osnovnih ljudskih prava (naročito kada se radi o ženama), problem jeste neznanje i neobuzdani strah od terorizma. Čovek može da bude, dobar, loš ili oboje – stvar je izbora, kao što se bira i religija, seksualna orijentacija, škola, vrsta umetnosti i mnoge druge stvari u životu. Jednostavno NIJE istina da muslimani propagiraju samo sulude verske zakone, rat, silovanje, a K’uran nije spisak zlih dela koje bi trebalo počiniti među nevernicima/neistomišljenicima (da li se to isto može primeniti na Bibliju, kao skup veoma raznolikih tekstova?). Kao i svaka organizovana religija, među kojima je i hrišćanstvo (!), vekovno izopačavanje i političko prilagođavanje tekstova su učinile svoje – celo čovečanstvo koje bi trebalo živeti u miru i slozi pati zbog toga. Dakle, navodi da među njima ima i pripadnika vojske Islamske države je isto kao i da među nama ima onih koji se ponašaju kao klerofašisti, naročito ako to vole i da pokazuju. Ne sporim da su to opasni ljudi, spremni na sve, ali je isto tako opasno i štetno ama baš svakog muslimana trpati u koš sa teroristima, to je čisti apsurd. U Subotici postoji džamija koja služi isključivo kao – ukras. Ono što je čudno jeste da oni ne traže pomoć od celokupne Islamske zajednice u Srbiji, jer je verovatno ne bi ni dobili. Toliko o (nasilnoj?) islamizaciji Srbije.

Ogromna kritična masa ljudi se na društvenim mrežama bavi migrantima, šireći postojeće i pišući nove tekstove o njima, kao suprotstavljene strane. Oni se mogu podeliti u dve grupe: manja koja pokazuje tzv. ‘Internet dušebrižništvo’ i veća grupacija koja konstantno podleže (kvazi?)-teorijama da su migranti štetni maltene po celi svet. Ni jedni ni drugi nemaju nekog stvarnog osnova za takvo sociopatsko ponašanje. Građani mogu u svojoj slobodnoj volji da pomognu kome god hoće, ako to žele, to je ljudski i nadasve korisno za duh. Međutim, Internet dušebrižnici su tu iz razloga da nametnu lažni osećaj krivice, da sve ušuškaju u svilene “humanitarne” poruke koje svi moraju da vide. Srećom, postoje i ljudi koji ZAISTA žele da pomognu, ali se time ne hvale javno i ne proglašavaju na “sva zvona” kako su odneli iznošenu odeću i po koju konzervu paštete ljudima kojima je očigledno potrebno mnogo više. S druge strane su ljuti, opširni komentatori i sveznadari ko je, kako i zašto poslao silne ljude da “porobe i islamiziraju Evropu i svet”. Toliko uzbuđenja, a koristi nikakve. I jedni i drugi zbunjuju, frustriraju ostale ljude koji razmišljaju normalno, u zajedničkom interesu da sve prođe kako bi trebalo.

Ono što ostaje u fokusu jeste kako im zapravo pomoći. Sigurno je da najviše mogu učiniti organizacije koje se bave humanitarnim radom i koje imaju resurse za to. Doprinos običnih građana je pokazatelj solidarnosti, dok skrivanje iza monitora računara, gde se komentarišu “siroti migranti” ili “potencijalni teroristi” pokazuje samo napredak u korišćenju Interneta u apsolutno nepotrebne svrhe. Međutim, nešto stoji kao trn u oku kada pogledate migrante na ulici: neki od njih imaju firmiranu robu, smartfonove, jedu u McDonalds-u i slično, dok su drugi pristojno obučeni i borave na ulici. Takvo ponašanje budi sumnju i to onu najgoru: otkud njima toliki novac i šta planiraju? Jednostavno, znači da i među njima ima klasnih podela (neki imaju previše, a neki premalo; zvuči li poznato?) i da očigledno nemaju nikakav međusobni kontakt, a možda su iz istog grada, iste ulice. Rešavanje tih zagonetki prepuštam isključivo njima samima, naročito oko finansija. Oni ne gledaju u moj novčanik, neću ni ja u njihov!

Srbima je poznato da žive u državi koja ne brine dovoljno ni za sopstvene građane, a kamoli da brinu za nekoga ko je potpuni stranac. S jedne strane je dobro to što nas svetski mediji proglašavaju humanitaristički nastrojenom zemljom, da smo čak i u opštoj nemaštini blagi prema migrantima, želimo i da im pomognemo, dok na primer u Mađarskoj takoreći igraju fudbal sa migrantima, a migranti su lopte (ružno zvuči, a još ružnije izgleda) i posipaju ih suzavcem kad god stignu. Pominje se i uspon novog talasa fašizma, kao da on nije dovoljno prisutan na ovim prostorima. Svugde ih teraju sa granica, deportuju ih nazad, možda i na neko zgarište koje su pre nazivali domom. Druga stvar je mnogo bitnija: ne rešavaju se interna socijalna pitanja (smanjivanje plata i penzija i sveukupnog životnog standarda, kašnjenje dečjih, porodiljskih dodataka, socijalne pomoći…), a migrantima kao “prolaznicima” se ustupa sve što se može. Neko će pomisliti da ja krivim migrante za to što nam se dešava i što nam je televizijski program pun nedoličnog i priglupog sadržaja, pa ne stižemo da se osvrnemo oko sebe koliko nam je država sjajna. Naprotiv. Dosta o Srbiji. Međunarodno zagarantovanim pravom, migranti mogu zatražiti azil i pomoć u Srbiji. Koliko njih je zapravo tražilo azil u Srbiji? Primećeno je da migranti većinom nemaju dokumenta kod sebe ili ne žele da ih pokažu, što im lično zameram ako već nemaju šta da kriju. Ne žele ni da ostanu u Srbiji i u nekoj zemlji u okruženju, ne žele da se registruju kao azilanti, cilj im je isključivo Evropska unija, gde će stići i, iskreno se nadam, opravdati pošteno i radno čitavu gungulu oko njihovog prolaska. Prihvatam činjenicu da je ovo zvučalo ironično, a zapravo nije.

Mogu ovo slobodno nazvati epilogom (22.9.2015): trenutni broj onih koji se zadržavaju u Subotici rapidno opada. Njihovo prisustvo u centru grada svodi se na nekolicinu užurbanih prolaznika koji prelaze u Hrvatsku, pa preko svih žica i zabrana… A dalje, ko zna.

Tags

About the author

Adria Daily Magazin

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com
Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

Add Comment

Click here to post a comment

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.