Kolumne

Koliko do kraja?

Odavno sam prestao da računam vreme. Nekako, što više gledam na sat ili kalendar, sve mi je tesnije i skučenije i sve mi je nekako manje vazduha. Ne volim ja ta ograničenja, te rokove, vežu te pa te ne puštaju, bilo žurio, bilo kasnio.

Padneš, odereš kolena pa plačeš. I plačeš sve dok ne prestane da te boli. Ili dok drugi ne prestanu da ti se smeju. To je makar obično uvek nekako išlo jedno sa drugim pa se nije moralo čekati dvostruko. Probudi se u pola sedam za školu, kreni u pola osam, čekaj u više navrata po beskonačnih četrdeset i pet minuta, trči da jedeš u onih bednih petnaest od velikog odmora. Čekaj da stigne zima, da padne sneg, čekaj da padne i mrak pa da utabaš do ravnine stakla ono malo kaljave beline pre nego te majka pozove jer ne mariš što ti nos i ruke otpadaju od promrzlina kako bi zlurada komšinica u zoru gunđala što po hleb mora  preko leda. Čekaš da dođe prolećni jer je odmah za njim i letnji raspust, čekaš i dan kad će ih konačno spojiti u jednu kompaktnu celinu jer krajnje je besmisleno ići u školu u onom malom prozorku vremena između ta dva još kraća trenutka odmora. Čekaš početak Avgusta i već ga s prvim danima mrziš jer za sobom vuče Septembar koji pak sa sobom donosi školu, pola tone knjiga u torbi od metar dubine od ponedeljka do petka i jedino se raduješ ajvaru koji čak i ne smeš da jedeš jer, avaj, moraš da čekaš da dođe nova zima.

Pa onda malo odrasteš, pa dođe vreme kad rasporediš spremanje ispita u dva komotna meseca, sabiješ to nešto kasnije u dve sasvim realne nedelje, pa onda tokom dva dana letiš, listaš, ludiš uz one knjižurine, sati nestaju a stranice ma ni da mrdnu, mrtve. Čekaš po nekim memljivim hodnicima početke, čekaš neke krajeve, čekaš neke ljude i rezultate i na nekom tamo samrtničkom kraju vidiš da si živeo samo ta čekanja.

Devojka ti kasni, čekaš je; ona nikad ne dolazi na vreme. Tu usput, dok kao pokisao stojiš već pola sata, čekaš i muze koje bi u darove donele hektolitre inspiracije jer diplomske radove niko nikada nije pisao sam, a bilo bi redno početi privođenje kraju i taj društveno nametnuti teret. Kad makar ova tvoja oštrokonđa stigne, samo ćeš čekati tren da ti lupi šamarčinu i usija uši jer si krajičkom pogleda okrznuo onu laku namigušu i predatorku tuđih momaka koji misle da je čekanje sopstvenih devojaka olaka i   naivna stvar, iako nije, nimalo nije, baš naprotiv! Sa njom, u strepnji, čekate i njen mesečni „ženski“ problem jer ne znate koliko ste opasno pogrešili poslednji put. U onom drugom slučaju, narednih devet meseci, čekaćete tri – četiri kila uplakanog bića koje vrišti, balavi, rita se i grebe, koje ništa ne razumete niti pak ono razume vas.

Čekaćete pogodnu priliku da to saopšite vašima. Vi, dva balava slinavaca koja su se koliko tek juče ispilila, čekate sopstveni okot, iako ti i dalje ne umeš da promeniš pregorelu sijalicu a njoj na ringli zagori i voda za instant kafu.

Onda čekate da porastu. Prvo malo oni, potom malo njihovi prvi, mlečni zubi. Čekate da prerastu male nogavice, kratke rukave i patike kroz koje im, rastom, proviruju palčevi. Čekate da čujete prve reči, da memorišu prve psovke i zarade prve honorare jer su sočno pozdravili nekog iz familije koga će taj pozdrav usrećiti. Čekaćete njihove prve recitacije, prve padove, prva oguljena kolena i od trave zelene nogavice. Oni će čekati sve ono što ste nekada i vi; prestanak bola, zarastanje krasta, zimu, tabanje snega, spajanje prolećnog i letnjeg raspusta, nedruželjubivi Avgust, nove jeseni. I ajvar.

I vi ćete čekati. Doduše, neke drugačije stvari. Ustani u pola sedam, kreni na posao u pola osam. Osam do deset sati danas prolaze toliko sporije nego kada smo imali po deset – dvadeset godina. Čekamo dan kada će nas konačno primetiti i pohvaliti, možda, nekim čudom, čak i unaprediti. Čekaće se račun za struju, kablovsku televiziju, telefon, vodu i grejanje. Plata će, najverovatnije, kasniti. Čekaće se i neki zalutali ček sa mnogo cifara, neki bogati, pokojni rođak čiji će odlazak, eto, nekome doneti i nešto svetlo.

Prolazi ponoć. Mali balavac opet kasni kući. I njeni, na istom trnju, čekaju nju. Njih dvoje, zajedno, tamo negde čekaju neko svoje vreme. Ili, ma koliko im to ne želeli, čekaju na nas da ozdravimo i ustanemo iz kreveta. Mi ni tada ne prestajemo da molimo i kunemo, želimo i strepimo, ni tada ne prestajemo da čekamo da oni dočekaju sve što su ikada čekali.

Jedino što nikada ne čekamo bude starost. Negde tamo ona ćutljivo čeka nas i koliko god kasnili njoj uvek stignemo u neko pravo vreme. Možda bismo voleli da sva čekanja proživimo i ponovo, sa decom naše dece, od svih početaka do svih krajeva koji, ma koliko se otimali, završe više ili manje isto. I dok čekamo i to poslednje čekanje onog nečeg iznad i jačeg od nas, stignemo onom svom poslednjem momentu. Tada zaćutimo. Vlažnim okom pogledamo na sve što su nam čekanja stvorila i donela i posle i ma koliko mnogo vekova čekanja zaključimo samo jedno: Celim svojim postojanjem, živeli smo tek samo to jedno čekanje.

About the author

Adria Daily Magazin

Adria Daily Magazin

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com
Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

Add Comment

Click here to post a comment

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.